Бајка о опроштању (Где ћеш чувати своју увреду)

јануар 12, 2016

– Нећу опростити, – рекла је она. – Памтићу.
– Опрости – замолио ју је анђео. – Опрости, тако ће ти бити лакше.
– Никада, – упорно је стискала усне. – То се не може опростити. Никада.
– Да ли ћеш се светити? – забринуто ју је упитао он.
.- Не, нећу се свети. Уздићу се изнад тога.
– Да ли жудиш за суровом казном?
– Не знам, каква би казна била довољна.
– Свако мора да плати за своје одлуке. Пре или касније, сви … – тихо је рекао анђео. – То је неизбежно.
– Да, знам.
– Онда опрости! Скини терет са себе. Сада си далеко од оних који су те увредили.
– Не. Не могу. Не желим. За њих нема опроштаја.
– Добро, то је твоја ствар – уздахну анђео. – Где намераваш да чуваш своју увреду?
Овде и овде – дотакала је срце и главу.
– Молим те буди опрезна, – замолио ју је анђео. – Отров увреде је веома опасан. Он може створити камен и повуче те на дно, и може ти подарити пламен беса који спаљује све живо.
– То је камен сећања и захвална сам Бесу – прекинула га је она. – Они су на мојој страни.
oprostaj-i-pomirenje_ocp_w380_h300
И увреда се населила тамо где је и рекла – у главу и срце.
Била је млада и здрава, градила је свој живот, у њезиним венама је текла врела крв, а плућа су похлепно удисала ваздух слободе. Удала се, родила децу, стекла пријатеље. Понекад се, наравно, љутила на њих, али је углавном опраштала. Понекад се љутила и свађала, тада су њој опраштали. Било је свега у животу, а на своју увреду трудила се да не мисли.
Много година је прошло, пре него што је поново чула, ту мрску реч “опрости”.
– Муж ме је преварио. Са децом имам стално трзавице. Новац ме не воли. Шта да радим? – питала је једног старијег психолога.
Он је пажљиво слушао, много објашњавао, из неког разлога стално је тражио да прича о свом детињству. Она се љутила и преводила разговор у садашње време, али он ју је поново враћао у детињство. Чинило јој се да он лутао споредним уличицама њеног сећања, покушава да расветли, да избаци на светлост ту давношњу увреду. Она то није желела, зато се супростављала. Али он је ипак видео, педантан је то био лик.

Треба да се очистите, – сумирао је он. – Ваше увреде су се разлиле. На њих су се накупиле касније увреде, као полипи на коралном гребену. Овај гребен је постао препрека на путу протока животне енергије. Због тога имате проблеме у личном животу, а и финансије несу добре. На гребену су оштре ивице, оне повређују вашу њежну душу. Унутар гребена населиле су се и уплеле, различите емоције, оне трују вашу крв отпадима животне активности, и тим привлаче нове и нове досељенике.

– Да, нешто слично осећам – климнула је жена главом. – С времена на време сам нервозна, понекад ме депресија гуши, а понекад просто желим све да убијем. Уреду, треба се чистити. А како?
– Опростите ту прву, најглавнију увреду, – савјетовао је психолог. – Неће бити темеља – и гребен ће се распасти.
– Нема шансе! – узвикнула је жена. – То је праведна љутња, јер је тако све и било! Имам право да сам увређена!
– Желиш ли да будеш у праву или сретна? – питао је психолог. Али жена није одговорила, само је устала и отишла, односећи са собом свој корални гребен.
Прошло је још неколико година. Жена је поново чекала пријем, овога пута код лекара. Лекар је гледао снимке, листао анализе, намрштио и ујео се за усну.
– Докторе, зашто ћутите? – није могла да се уздржи.
– Имате ли родбину? – питао је лекар.
– Родитељи су ми умрли, супруг и ја смо разведени, имам децу и унуке, такође. Зашто вам треба моја родбина?
– Видите, имате тумор. Ево овде – доктор је показао на снимку лобање, гђе има тумор. – Судећи по анализи, тумор није добар. То објашњава и ваше сталне главобоље, и несаницу, и брзо замарање. Најгоре је што тумор има тенденцију брзог раста. Повећава се, то је лоше.
– И шта сад, морам одмах на операцију? – питала је, залеђена од страшних предосјећаја.
– Не, – доктор се намршти још више. – Ево ваших ЕКГ снимака из прошле године. Имате веома слабо срце. Чини се да је оно стегнуто са свих страна и није у стању да ради пуном снагом. Оно може да не издржи операцију. Зато, прво треба залијечити срце, а потом …
Није завршио, а жена је схватила да “потом” можда никада неће доћи. Или срце неће издржати, или ће тумор порасти.
– Успут, анализа крви вам такође није добра. Хемоглобин је низак, леукоцити високи … Преписаћу вам лекове – рекао је лекар. – А ви морате помоћи себи. Треба да доведете организам релативно у реду и у исто време морално да се припремите за операцију.
– А како?
– Позитивне емоције, топли односи, комуникација са родбином. Заљубите се на крају крајева. Прелистајте албум са сликама, сетите се срећног детињства.
Жена се само суво осмехнула.
– Покушајте да опростите свима, посебно родитељима – неочекивано ју је доктор посаветовао. – То је веома добро за душу. У мојој пракси, било је случајева када је праштање стварало чуда.
– Стварно? – иронично упита жена.
– Замислите. У медицини, постоји много помоћних инструмената. Квалитетна њега, као што је брига …. Опроштај такође може бити лек, при том је бесплатан и без рецепта.
Опростити. Или умрети. Опростити или умрети? Умрети, али не и опростити? Када је избор питање живота и смрти, потребно је само одлучити на коју страну да гледаш.

Главобоља. Бол срца. “Где ћеш чувати своју увреду?”. “Овде и овде.” Сада је тамо болно. Можда је увреда сувише нарастала, и пожелела је још више. Пало јој је на памет да избаци своју домаћицу, да завлада целим телом. Глупа увреда није схватила да тело неће издржати, умреће.

Сетила се својих главних починиоца увреде – тих из детињства. Оца и мајке, који су цело време или радили, или се свађали. Нису је вољели тако како је она жељела. Ништа није помагало: ни петице, ни похвале, нити испуњење њихових захтева ни протест и бунт. Потом су се они разишли, и свако је основао нову породицу, у којој није било места за њу. Са шеснаест година су је послали у техничку школу, у други град, уручивши јој карту, кофер са стварима, и три хиљаде рубаља за почетак, то је све – од тог тренутка је постала независна и одлучила је: “Нећу опростити”. Носила је ову увреду у себи цио живот, заклела се, да ће увреда са њом и умријети, а чини се да се то и дешава.
Има децу, унуке, има и удовца Сергеја Степановича са посла, који је покушавао невешто да се брине о њој, а и није желела да умре. Па, то је истина – рано је за умирање! ” Треба да опростим – ​​одлучила је она. – Барем да покушам. ”
– Родитељи, опраштам вам за све, – рекла је несигурно. Речи су звучале патетично и неуверљиво. Затим је узела папир и оловку и написала: Уважени родитељи! Драги родитељи! Нијесам више љута. Опраштам вам све.
У устима јој је била горчина, срце јој се стегло, а глава заболела још више. Али она стисну чвршће руку и директно је једно иза другог писала : “Ја вам опраштам. Ја вам опраштам.” Никаквог олакшања није било, само је порасла узнемиреност.
– Не тако – шапнуо је анђео. – Река увек тече у једном правцу. Они су старији, ти си млађа. Они су били први, ти си потом. Ниси ти њих родила, већ они тебе. Они су ти дали могућност да се појавиш на овај свијет. Буди им захвална за то!
– Захвалан сам – рече жена. – И стварно желим да им опростим.
– Деца немају право да суде својим родитељима. Родитељима не праштамо. Од њих се тражи опроштај.
– За шта? – питала је она. – Да ли сам им ја нешто лоше урадила?
– Ти си себи урадила нешто лоше. Зашто си оставила у себи ту увреду? Зашто те боли глава? Какав камен носиш у грудима? Шта трује твоју крв? Зашто твој живот не тече обилном реком, већ струји слабим потоцима? Желиш ли да будеш у праву или здрава?
– Да ли је то све због љутње на родитеље? То ме је љутња, претпостављам, тако разрушила?
– Упозорио сам те – подсетио је анђео. – Анђели увек упозоравају: не гомилајте, не носите, не трујте себе увредама. Оне труле, смрде и трују све живо около. Ми упозоравамо! Ако човек бира у корист увреда, немамо право да се мешамо. А ако у корист опраштања – морамо да му помогнемо.
– Да ли још могу сломити тај корални гребен? Или је већ касно?
– Никада није касно покушати, – рекао је меко анђео.
– Али, они су већ одавно умрли! Сада немам кога да молим за опроштај, и како то може изгледати?
– Ти моли. Они ће чути. А можда и неће чути. Уосталом, ти то не радиш због њих, него због себе.
– Драги родитељи, – почела је она. – Опростите, молим вас, ако нешто није било добро … и уопште за све опростите.
Неко време је говорила, онда је заћутала и ослушнула себе. Нема чуда – срце боли, глава боли, нема ни посебних осећања, све је као и увек.
– Ја сама себи не верујем – признала је она. – Толико година је прошло …
– Пробај другачије – саветовао је анђео. – Постани поново дете.
– Како?
– Клекни на кољена и обрати се њима као у детињству: мама, тата.
Жена је оклевала мало, и спустила се на кољена. Скупила је дланове рука, погледала на врх и рекла: “Мама. Тата. ” А затим још једном: “Мама, тата …”. Очи су јој се широм отвориле и почеле да се пуне сузама. “Мама, тата … то сам ја, ваша ћерка … опростите ми … опростите ми.” Њезине груди су се тресле од јецања, затим су сузе потекле потоцима. А она је понављала и понављала: “Опростите ми. Молим вас, опростите ми. Нијесам имала право да вам судим. Мама, тата … “.
Прошло је не мало времена прије него што су потоци суза пресушили. Исцрпљена, села је на под, наслонивши се на кауч.
– Како си? – питао је анђео.
– Не знам. Не разумем. Чини ми се да сам празна, – рекла је она.
– Понављај ово свакодневно четрдесет дана, – рекао је анђео. – Као куру лечења. Како хемотерапију. Или, ако желиш, уместо хемотерапије.
– Да. Да. Четрдесет дана. Хоћу.
У грудима јој је нешто пулсирало, пецкало и прекривало топлим таласима. Можда су то, одломци гребена. По први пут након дуго времена, била је добро, није било ничег, није је болела глава.
 
Извор:: elfikarussian./ bebamur

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама