Довољно смо се већ пута сложили да савршен родитељ не постоји. Исто толико пута да су нам свима грешке дозвољене, да имамо право и да будемо љути, тужни, разочарани. И ми одрасли, али и деца.
У теорији, сви знамо да није на нама да друге родитеље осуђујемо. Немамо сви исти принципе, циљеве, па ни исте капацитете. Да, на сваком од нас је да расте и развија се како би својој деци био бољи родитељ, али ко може да каже шта то заправо значи – бити најбољи родитељ? Да ли је то никада не подићи глас, бити увек доследан, васпитавати дете искључиво онако како кажу књиге, док у себи бројимо до 10 и гутамо љутњу јер смо детету 20. пут рекли да не баца кашику на под, а оно то и даље ради? Тешко. Тешко јер то значи не бити аутентичан. Или, да се слободније изразим – то значи фолирати.
Понекад, јер смо људи, имамо избор – гутати све у себи, са жељом да испоштујемо сва правила позитивног васпитања и не „оштетимо“ своје дете ИЛИ бити људско биће и показати детету да је и то нормално? Да, за сваку ситуацију постоји „исправан“ начин. Дете које је 20 пута бацило кашику на под требало је после 3. пута већ подићи из столице за храњење уз нежно: „Видим да више ниси гладан, па ћемо завршити доручак.“ Без љутње. И можда ћете у већини случајева то моћи. Али шта ако вас је беба пробудила те ноћи седам пута? Ако је требало да баш данас дође бака и помогне, али ипак неће моћи? Ако је кафа искипела, машина за веш отказала?
Које људско биће на овој планети има тај капацитет да остане мирно у свакој ситуацији?
Ја сам се баш трудила и веровала сам да ми то супер иде. У више наврата била сам јако поносна на себе јер сам успела да смирим своје емоције и не викнем онда када је у мени све вриштало. Али, схватила сам да је то много пута изашло на други начин. Кроз пасивну агресију. Вероватно најотровнију од свих.
Једном приликом причала сам са својим дететом и питала, онако успут, шта је највише код мене нервира? Шта јој смета?
„Па, највише ме љути кад ми приђеш кобајаги мирно ми кажеш нешто, а ја знам да си јако љута. Као јуче кад си ми рекла да не бојим темперама у новој хаљини и ја те нисам послушала, па сам је уфлекала. Видела сам да си љута, а ти си ми кобајаги мирно рекла: ‘Ништа мила, сад морамо нешто друго да обучемо за Милин рођендан. Ту хаљину можемо да бацимо.’ Ја ЗНАМ да си љута, а претвараш се да ниси.“
Некад је потребан баш овакав разговор, да вас врати на фабричка подешавања. Па, зар не би било милион пута боље да сам рекла: „Па, побогу, дете, рекла сам ти да не бојиш у тој хаљини! Ето, сад могу да је бацим!“? Наравно, не уз хистерију, али тек толико да отпустим љутњу јер ЈЕСАМ љута и ЈЕСАМ рекла неколико пута.
Знам ја да би најбоље било да ме то НИЈЕ наљутило и да је то САМО хаљина и да је најбоље рећи мирно: „Ништа, мила, мораћеш стару да обучеш на рођендан.“ Али то важи само ако заиста и ОСЕЋАТЕ смиреност. Ако је нема, не можете је пренети. Само постајете пасивно-агресивни и дете то види. Осећа. И више вам не верује.
Наравно да све ово не значи да треба да вичемо на своју децу због сваке грешке (за увреде и етикете НИКАД нема оправдања) и да аутентичност значи отпустити лавину беса увек када је осећамо. Ако у свакодневним ситуацијама имате потребу да због најмање ситнице подигнете глас, то значи да носите фрустрацију у себи и да вам је потребна помоћ. Не стидите се да је потражите. Због себе и због свог детета.
Али не навлачите маску смирености онда када је нема. Љутња ће наћи свој пут. Понекад и тежи и лошији по ваш однос с дететом.
Уосталом, једном је неко паметно рекао: „Онај родитељ који никад не подигне глас на своје дете – не проводи довољно времена с њим.“ И ту има баш много истине.
Напишите одговор