Dovoljno smo se već puta složili da savršen roditelj ne postoji. Isto toliko puta da su nam svima greške dozvoljene, da imamo pravo i da budemo ljuti, tužni, razočarani. I mi odrasli, ali i deca.
U teoriji, svi znamo da nije na nama da druge roditelje osuđujemo. Nemamo svi isti principe, ciljeve, pa ni iste kapacitete. Da, na svakom od nas je da raste i razvija se kako bi svojoj deci bio bolji roditelj, ali ko može da kaže šta to zapravo znači – biti najbolji roditelj? Da li je to nikada ne podići glas, biti uvek dosledan, vaspitavati dete isključivo onako kako kažu knjige, dok u sebi brojimo do 10 i gutamo ljutnju jer smo detetu 20. put rekli da ne baca kašiku na pod, a ono to i dalje radi? Teško. Teško jer to znači ne biti autentičan. Ili, da se slobodnije izrazim – to znači folirati.
Ponekad, jer smo ljudi, imamo izbor – gutati sve u sebi, sa željom da ispoštujemo sva pravila pozitivnog vaspitanja i ne „oštetimo“ svoje dete ILI biti ljudsko biće i pokazati detetu da je i to normalno? Da, za svaku situaciju postoji „ispravan“ način. Dete koje je 20 puta bacilo kašiku na pod trebalo je posle 3. puta već podići iz stolice za hranjenje uz nežno: „Vidim da više nisi gladan, pa ćemo završiti doručak.“ Bez ljutnje. I možda ćete u većini slučajeva to moći. Ali šta ako vas je beba probudila te noći sedam puta? Ako je trebalo da baš danas dođe baka i pomogne, ali ipak neće moći? Ako je kafa iskipela, mašina za veš otkazala?
Koje ljudsko biće na ovoj planeti ima taj kapacitet da ostane mirno u svakoj situaciji?
Ja sam se baš trudila i verovala sam da mi to super ide. U više navrata bila sam jako ponosna na sebe jer sam uspela da smirim svoje emocije i ne viknem onda kada je u meni sve vrištalo. Ali, shvatila sam da je to mnogo puta izašlo na drugi način. Kroz pasivnu agresiju. Verovatno najotrovniju od svih.
Jednom prilikom pričala sam sa svojim detetom i pitala, onako usput, šta je najviše kod mene nervira? Šta joj smeta?
„Pa, najviše me ljuti kad mi priđeš kobajagi mirno mi kažeš nešto, a ja znam da si jako ljuta. Kao juče kad si mi rekla da ne bojim temperama u novoj haljini i ja te nisam poslušala, pa sam je uflekala. Videla sam da si ljuta, a ti si mi kobajagi mirno rekla: ‘Ništa mila, sad moramo nešto drugo da obučemo za Milin rođendan. Tu haljinu možemo da bacimo.’ Ja ZNAM da si ljuta, a pretvaraš se da nisi.“
Nekad je potreban baš ovakav razgovor, da vas vrati na fabrička podešavanja. Pa, zar ne bi bilo milion puta bolje da sam rekla: „Pa, pobogu, dete, rekla sam ti da ne bojiš u toj haljini! Eto, sad mogu da je bacim!“? Naravno, ne uz histeriju, ali tek toliko da otpustim ljutnju jer JESAM ljuta i JESAM rekla nekoliko puta.
Znam ja da bi najbolje bilo da me to NIJE naljutilo i da je to SAMO haljina i da je najbolje reći mirno: „Ništa, mila, moraćeš staru da obučeš na rođendan.“ Ali to važi samo ako zaista i OSEĆATE smirenost. Ako je nema, ne možete je preneti. Samo postajete pasivno-agresivni i dete to vidi. Oseća. I više vam ne veruje.
Naravno da sve ovo ne znači da treba da vičemo na svoju decu zbog svake greške (za uvrede i etikete NIKAD nema opravdanja) i da autentičnost znači otpustiti lavinu besa uvek kada je osećamo. Ako u svakodnevnim situacijama imate potrebu da zbog najmanje sitnice podignete glas, to znači da nosite frustraciju u sebi i da vam je potrebna pomoć. Ne stidite se da je potražite. Zbog sebe i zbog svog deteta.
Ali ne navlačite masku smirenosti onda kada je nema. Ljutnja će naći svoj put. Ponekad i teži i lošiji po vaš odnos s detetom.
Uostalom, jednom je neko pametno rekao: „Onaj roditelj koji nikad ne podigne glas na svoje dete – ne provodi dovoljno vremena s njim.“ I tu ima baš mnogo istine.