Maksim Bondarenko, psiholog
Često se mnogi roditelji čude odakle se kod njihovog sina ili kćerke pojavljuju problemi. Na primer, dete je suviše nemirno, ćudljivo, agresivno, loše uči, izostaje s nastave, dolazi u sukob s nastavnicima i ukućanima, suviše je uznemireno, stidljivo, spopadaju ga svakojaki strahovi i tako dalje. Sve su to različiti simptomi dečijih problema s kojima roditelji moraju da se suočavaju. Samo neznatan deo tih simptoma mogu biti teškoće samog deteta u čistom obliku. Većina njih pak su problemi porodice u kojoj dete živi.
Navešću dva primera iz sopstvene prakse.
Na konsultaciju kod psihologa došla je majka sa sinom od 13 godina. Dečak redovno odlazi od kuće, ne dolazi po nekoliko dana. Visi po kompjuterskim klubovima i nemoguće ga je odvojiti od igara. Majka se žali da se toliko već namučila s njim da više nema snage. Pri tome govori o svom sinu s takvom mržnjom, kao da joj je on najgori neprijatelj koji je upropastio ceo njen život. Počinjemo da analiziramo šta je šta. Postepeno otkrivamo da u porodici nema oca, da je dečak bio neželjeno dete, da ima mlađu sestru na koju je usmerena sva pažnja majke i bake, a sin se u porodici oseća kao tuđinac. Mislim da su dalji komentari nepotrebni.
Drugi primer:
Otac dolazi na konsultaciju sa sinom adolescentom. Iznosi se problem lošeg uspeha sina u školi, njegovog odbijanja da uči. Tokom razgovora se otkriva da se otac stalno svađa s majkom, jer je ljubomoran. Reklo bi se, kakve to ima veze sa učenjem sina. Ispostavlja se da ima neposredne veze. Pošto se on boji razvoda roditelja, deo konfliktne energije u porodici nesvesno navlači na sebe. Radi toga je i „morao da postane“ loš đak. Rezultat toga je da roditelji deo svoje agresije namenjene jedan drugome usmeravaju na sina koji na taj način nesvesno „spasava“ porodicu od raspada. Tako ispada da se otac i majka bave njegovim „vaspitanjem“ umesto da reše problem u vlastitim odnosima. (više…)