Концепт дигиталних уџбеника, иако је већ неко време присутан, још није свима потпуно јасан. Разлог лежи у томе што ни задаци који су били постављени пред издаваче нису били прецизни, па је онда велики део посла пао управо на њих. Нема сумње да су се сви потрудили да понуде нешто ново и другачије што ће обогатити свакодневну наставу, а о томе по чему се дигитални ученици домаћег издавача Едука разликују од осталих разговарали смо са професором Милошем Бајчетићем, редовним професором Медицинског факултета у Београду, чланом удружења Moodle мрежа Србије и једним од аутора Едукиних дигиталних уџбеника.
На питање шта је то дигитални уџбеник, професор Бајчетић одговара:
„Када су се уводили дигитални уџбеници, ником није било потпуно јасно шта се очекује од ове врсте образовног материјала, па су неки чак веровали да је довољно да оно што је на папиру пребаце у електронску форму. То је, наравно, бесмислено. Чак су нека истраживања показала да, онај ко користи дигитална средства за учење, уколико наиђе на садржај где има више од два скрола мишем, он ће тај садржај штампати. Ми смо навикли на папир и то и даље преферирамо.”
Ипак, наглашава професор, нове технологије су неминовност и доносе много могућности за квалитетнији рад, само је питање да ли ми то умемо да искористимо.
„Сви издавачи данас иду на коришћење платформи у креирању дигиталних уџбеника, јер те платформе омогућавају интерактивност у раду са електронским материјалима. Дакле, корак напред у односу на оно поменуто пребацивање папирних уџбеника у електронску форму, јесу материјали који сад садрже и тестове, видео-клипове исл.
Оно што Едуку додатно издваја од осталих јесте коришћење софтвера који се зове Moodle, који је бесплатан и доста се користи у образовној заједници. Тај софтвер даје велику слободу кориснику, па наставник који је обучен да ради у Moodle-у, да он дода нешто у лекцију, убаци неки свој клип или нешто са YouTube-а што се њему допало.
Ако одете у било коју школу, сваки наставник ће вам рећи да није ниједним уџбеником стопостотно задовољан и то је нормално. Зато им ова платформа омогућава да уџбеник прилагоде себи и својим ђацима.” – каже професор Бајчетић.
Неки наставници иду тако далеко да и ученике укључују у израду лекција за дигитални уџбеник, што је најбољи начин да се нове технологије употребе у настави, тврди професор.
„Јер, ако ви дигитални уџбеник користите да би ђаци нешто прочитали, одгледали, одговори на питања, нисте много урадили, јер га и даље држите у улози пасивног посматрача. Ако хоћете да он нешто научи, он мора да има неки задатак, активност. Унутар Moodle-a то може да буде од оног најбазичнијег решавања тестова, до учешћа у дискусијама које је покренуо наставник или чак ученик сам, преко групног семинасрког рада који ђаци раде онлајн у групама на које су у платформи подељени. Све то омогућава да ђака пребаците из те улоге пасивног посматрача, на коју се образовни систем у великој већини своди, у улогу активног учесника, чиме му се развија критичко мишљење и подстиче проактивност.” додаје.
Све лекције у дигиталним уџбеницима Едуке су дакле, потпуно флексибилне. Оне су врло квалитетно урађене и задовољиће потребе за дигиталним наставним материјалом већине наставника. Али, увек имате оне који желе да загребу више, да лекцији дају неки свој печат, па чак и да је потпуно измене. Едукини уџбеници су у том смислу врло прилагодљиви. Првобитна верзија увек остаје сачувана, за случај да пожеле да је врате.
На питање шта се дешава ако школа нема одговарајуће могућности за коришћење ове платформе, професор Милош Бајчетић каже:
„Ако школа нема школски сервер који се користи за покретање платформе, наставник се може обратити Едуки, где му они отварају налог на свом серверу и он нормално приступа и користи дигитaлне уџбенике са било ког места где има приступ интернету.”
[ot-video] [/ot-video]
Ако наставник жели да се обучи да користи Moodle, треба да се обрати Moodle мрежи Србије, која организује обуке, како онлајн, тако и „уживо”. Наравно, ако наставник жели да материјал користи као класичан дигитални уџбеник, онда му никаква посебна обука за софтвер није потребна, све је крајње једноставно и интуитивно. Важно је поменути да за Андроид постоји и мобилна апликација која се може користити.
Професора смо питали и шта је највећи проблем српског образовног система када је реч о дигитализацији, на шта он одговара:
„Многи ће вам можда рећи да школама недостаје хардвер и да је то највећи проблем. Школе би свакако требало да буду боље опремљене, али наш највећи проблем су обуке наставника које, или нису довољно квалитетне, или се не спроводе у довољној мери. Иста ствар је и са ђацима. Иако се мисли да су деца сад дигитално писмена, то је далеко од истине, деца су врло дигитално неписмена јер нису свесна опасности које вребају на интернету. Знате, као што можете погинути у саобраћају ако се не понашате безбедно, можете се на неки начин повредити на интернету. Ученици не знају ко све може видети садржај који објаве, не знају како да воде рачуна шта да објаве, а да не дођу у ситуацију да се за пар година хватају за главу због нечега тога. У уџбенику из информатике за пети разред ми смо сад обухватили и лекцију која објашњава како формирати лозинку која ће бити безбедна и лако памтљива. То је врло важно, људи нису ни свесни какав проблем може да им направи небезбедно понашање на интернету.”
Када је реч о дигиталном учењу, мишљења су врло подељена. Па тако имате поборнике употребе нових технологија у образовању, али и оне који сматрају да нам „компјутери ништа добро нису донели, да смо ми учили без њих, а знали тад више него данашња деца”. Шта бисте њима рекли?
„Вратио бих се мало у историју и рекао бих да један од првих учитеља на свету, Сократ, није записао ниједну једину реч. За њега писана реч није имала никакву вредност и све што је остало од њега записали су његови ђаци. Он је живу реч сматрао јединим валидним методом учења. Замислите да неко данас то каже?
Против отпора новим технологијама се не можете борити. Технологија јесте донела и много негативног, људи су постали површнији у комуникацији, нестрпљиви, желе информације одмах. Па ето, видите, имејл се све мање користи јер је на одговор потребно чекати. Млади ретко пишу мејлове, користе Viber, WhatsUpp. Проблем је и у томе што млади сматрају да не треба да памте информације „А што ми то професоре морамо да памтимо, кад смо захваљујући интернету увек на клик до знања?” Не. Нисте на корак од знања. Ви сте, децо на корак од информације. А информација и знање су две потпуно различите ствари.”
Шта је знање?
Једно је упамтити, друго је разумети, а треће применити. Дете не треба да издекламује градиво, треба да размишља. Знање је на првом месту – способност проналажења информације, друго да критички процените информацију и треће да je примените. Дигитални уџбеници би баш у томе требало да помогну, да се код детета развије критичко мишљење.
Није неписмен онај који не уме да чита, већ онај који поверује свему што прочита, рекао је Иво Андрић. Критичко размишљање, то је оно што морамо да развијамо.
Интервју водила: А. Цвјетић