Koncept digitalnih udžbenika, iako je već neko vreme prisutan, još nije svima potpuno jasan. Razlog leži u tome što ni zadaci koji su bili postavljeni pred izdavače nisu bili precizni, pa je onda veliki deo posla pao upravo na njih. Nema sumnje da su se svi potrudili da ponude nešto novo i drugačije što će obogatiti svakodnevnu nastavu, a o tome po čemu se digitalni učenici domaćeg izdavača Eduka razlikuju od ostalih razgovarali smo sa profesorom Milošem Bajčetićem, redovnim profesorom Medicinskog fakulteta u Beogradu, članom udruženja Moodle mreža Srbije i jednim od autora Edukinih digitalnih udžbenika.
Na pitanje šta je to digitalni udžbenik, profesor Bajčetić odgovara:
„Kada su se uvodili digitalni udžbenici, nikom nije bilo potpuno jasno šta se očekuje od ove vrste obrazovnog materijala, pa su neki čak verovali da je dovoljno da ono što je na papiru prebace u elektronsku formu. To je, naravno, besmisleno. Čak su neka istraživanja pokazala da, onaj ko koristi digitalna sredstva za učenje, ukoliko naiđe na sadržaj gde ima više od dva skrola mišem, on će taj sadržaj štampati. Mi smo navikli na papir i to i dalje preferiramo.”
Ipak, naglašava profesor, nove tehnologije su neminovnost i donose mnogo mogućnosti za kvalitetniji rad, samo je pitanje da li mi to umemo da iskoristimo.
„Svi izdavači danas idu na korišćenje platformi u kreiranju digitalnih udžbenika, jer te platforme omogućavaju interaktivnost u radu sa elektronskim materijalima. Dakle, korak napred u odnosu na ono pomenuto prebacivanje papirnih udžbenika u elektronsku formu, jesu materijali koji sad sadrže i testove, video-klipove isl.
Ono što Eduku dodatno izdvaja od ostalih jeste korišćenje softvera koji se zove Moodle, koji je besplatan i dosta se koristi u obrazovnoj zajednici. Taj softver daje veliku slobodu korisniku, pa nastavnik koji je obučen da radi u Moodle-u, da on doda nešto u lekciju, ubaci neki svoj klip ili nešto sa YouTube-a što se njemu dopalo.
Ako odete u bilo koju školu, svaki nastavnik će vam reći da nije nijednim udžbenikom stopostotno zadovoljan i to je normalno. Zato im ova platforma omogućava da udžbenik prilagode sebi i svojim đacima.” – kaže profesor Bajčetić.
Neki nastavnici idu tako daleko da i učenike uključuju u izradu lekcija za digitalni udžbenik, što je najbolji način da se nove tehnologije upotrebe u nastavi, tvrdi profesor.
„Jer, ako vi digitalni udžbenik koristite da bi đaci nešto pročitali, odgledali, odgovori na pitanja, niste mnogo uradili, jer ga i dalje držite u ulozi pasivnog posmatrača. Ako hoćete da on nešto nauči, on mora da ima neki zadatak, aktivnost. Unutar Moodle-a to može da bude od onog najbazičnijeg rešavanja testova, do učešća u diskusijama koje je pokrenuo nastavnik ili čak učenik sam, preko grupnog seminasrkog rada koji đaci rade onlajn u grupama na koje su u platformi podeljeni. Sve to omogućava da đaka prebacite iz te uloge pasivnog posmatrača, na koju se obrazovni sistem u velikoj većini svodi, u ulogu aktivnog učesnika, čime mu se razvija kritičko mišljenje i podstiče proaktivnost.” dodaje.
Sve lekcije u digitalnim udžbenicima Eduke su dakle, potpuno fleksibilne. One su vrlo kvalitetno urađene i zadovoljiće potrebe za digitalnim nastavnim materijalom većine nastavnika. Ali, uvek imate one koji žele da zagrebu više, da lekciji daju neki svoj pečat, pa čak i da je potpuno izmene. Edukini udžbenici su u tom smislu vrlo prilagodljivi. Prvobitna verzija uvek ostaje sačuvana, za slučaj da požele da je vrate.
Na pitanje šta se dešava ako škola nema odgovarajuće mogućnosti za korišćenje ove platforme, profesor Miloš Bajčetić kaže:
„Ako škola nema školski server koji se koristi za pokretanje platforme, nastavnik se može obratiti Eduki, gde mu oni otvaraju nalog na svom serveru i on normalno pristupa i koristi digitalne udžbenike sa bilo kog mesta gde ima pristup internetu.”
[ot-video] [/ot-video]
Ako nastavnik želi da se obuči da koristi Moodle, treba da se obrati Moodle mreži Srbije, koja organizuje obuke, kako onlajn, tako i „uživo”. Naravno, ako nastavnik želi da materijal koristi kao klasičan digitalni udžbenik, onda mu nikakva posebna obuka za softver nije potrebna, sve je krajnje jednostavno i intuitivno. Važno je pomenuti da za Android postoji i mobilna aplikacija koja se može koristiti.
Profesora smo pitali i šta je najveći problem srpskog obrazovnog sistema kada je reč o digitalizaciji, na šta on odgovara:
„Mnogi će vam možda reći da školama nedostaje hardver i da je to najveći problem. Škole bi svakako trebalo da budu bolje opremljene, ali naš najveći problem su obuke nastavnika koje, ili nisu dovoljno kvalitetne, ili se ne sprovode u dovoljnoj meri. Ista stvar je i sa đacima. Iako se misli da su deca sad digitalno pismena, to je daleko od istine, deca su vrlo digitalno nepismena jer nisu svesna opasnosti koje vrebaju na internetu. Znate, kao što možete poginuti u saobraćaju ako se ne ponašate bezbedno, možete se na neki način povrediti na internetu. Učenici ne znaju ko sve može videti sadržaj koji objave, ne znaju kako da vode računa šta da objave, a da ne dođu u situaciju da se za par godina hvataju za glavu zbog nečega toga. U udžbeniku iz informatike za peti razred mi smo sad obuhvatili i lekciju koja objašnjava kako formirati lozinku koja će biti bezbedna i lako pamtljiva. To je vrlo važno, ljudi nisu ni svesni kakav problem može da im napravi nebezbedno ponašanje na internetu.”
Kada je reč o digitalnom učenju, mišljenja su vrlo podeljena. Pa tako imate pobornike upotrebe novih tehnologija u obrazovanju, ali i one koji smatraju da nam „kompjuteri ništa dobro nisu doneli, da smo mi učili bez njih, a znali tad više nego današnja deca”. Šta biste njima rekli?
„Vratio bih se malo u istoriju i rekao bih da jedan od prvih učitelja na svetu, Sokrat, nije zapisao nijednu jedinu reč. Za njega pisana reč nije imala nikakvu vrednost i sve što je ostalo od njega zapisali su njegovi đaci. On je živu reč smatrao jedinim validnim metodom učenja. Zamislite da neko danas to kaže?
Protiv otpora novim tehnologijama se ne možete boriti. Tehnologija jeste donela i mnogo negativnog, ljudi su postali površniji u komunikaciji, nestrpljivi, žele informacije odmah. Pa eto, vidite, imejl se sve manje koristi jer je na odgovor potrebno čekati. Mladi retko pišu mejlove, koriste Viber, WhatsUpp. Problem je i u tome što mladi smatraju da ne treba da pamte informacije „A što mi to profesore moramo da pamtimo, kad smo zahvaljujući internetu uvek na klik do znanja?” Ne. Niste na korak od znanja. Vi ste, deco na korak od informacije. A informacija i znanje su dve potpuno različite stvari.”
Šta je znanje?
Jedno je upamtiti, drugo je razumeti, a treće primeniti. Dete ne treba da izdeklamuje gradivo, treba da razmišlja. Znanje je na prvom mestu – sposobnost pronalaženja informacije, drugo da kritički procenite informaciju i treće da je primenite. Digitalni udžbenici bi baš u tome trebalo da pomognu, da se kod deteta razvije kritičko mišljenje.
Nije nepismen onaj koji ne ume da čita, već onaj koji poveruje svemu što pročita, rekao je Ivo Andrić. Kritičko razmišljanje, to je ono što moramo da razvijamo.
Intervju vodila: A. Cvjetić