Професорка Драгана Богавац редовни је професор на Учитељском факултету у Београду. Била је члан Радне групе за израду Општих и посебних стандарда услова за реализацију посебних и специјализованих програма у предшколском васпитању и образовању у Заводу за вредновање квалитета васпитања и образовања и члан Радне групе за припрему документа „Основе програма предшколског васпитања и образовања“ у Заводу за вредновање квалитета васпитања.
Сада је члан Радне групе за одобравање стручних скупова за стално стручно усавршавање и стицање звања наставника, васпитача и стручних сарадника.
Са њом разговарамо о квалитету образовног система, ситуацији у предшколском и школском образовању, као и о ауторитету наставника данас.
Колико се улога школе променила у последњих 30 година и на који начин?
Прво је важно поставити реторичко питање шта је „савремено друштво“. Промене се, генерално, одвијају невероватном брзином, што неоспорно утиче и на улогу школе. У нашој стварности често доминира образовна функција школе, док је васпитна функција присутна, али не у довољној мери. Свакако се доста променило када је у питању улога школе, но мишљења сам да се још увек премало инсистира на кључним питањима. На пример, у данашњој школи недовољно се поклања пажња да ученици имају своје, етичке принципе и вредности и да желе да се понашају према њима, што сматрам битним аспектом. Свакако отежавајућу околност представља присуство, с једне стране, инсистирање на усвојеном знању о моралним нормама, принципима и правилима, а с друге стране, паралелно егзистира потпуно супротно понашање.
Школа би морала да направи квалитативни искорак када су у питању следеће функције: дијагностичка, превентивна, интервентна, компезациона, иницирајућа и регулаторна. Дијагностичка функција односи се на идентификовање реалних потреба ученика у школи, као и стварање услова који су значајни да се оне задовоље. Превентивна се огледа у спречавању образовних потешкоћа. Уколико се ради о уклањању ванредних ситуација које се појављују у школском контексту, реч је о интервентној функцији. Компензациона функција односи се на надокнађивање недостатака у животној средини ученика и развоју кроз напредовање у оквиру различитих облика ваннаставних и других активности. Школа мора бити усмерена и на осмишљавање и организовање повољнијих услова за бригу о деци у школи, што представља иницирајућу функцију. Суштина регулаторне функције школе чини да брига о деци буде у складу са принципима владавине права и са законским одредбама о раду деце у школи. На претходним реформама, као и на овој актуелној, доста се радило, али и даље ради на томе да функција школе буде на завидном нивоу, што је једино могуће ако се у ову проблематику уђе са пуним капацитетом.
Као један од великих проблема промена у васпитно-образовном систему, наставници наводе и тај да им је „одузет ауторитет“. Да ли је то заиста тако, како се то десило и може ли се променити?
Ауторитет као феномен је потребан и пројектован је тако да се задовоље потребе друштва. Он може бити заснован на стручности или моћи, искрености и неискрености, насиљу, обећањима и сл. Ауторитет може бити проглашен као потребан или непотребан, добар (прави) или лош (лажни). Релативност ауторитета је резултат његове узајамне повезаности са односима у друштву.
Данас, можемо слободно рећи да се ауторитет наставника у доброј мери изгубио. Пресудан утицај на то је начин на који се наставник постави у односу на дете, али и утицај родитеља, од тога какав ауторитет граде у породици, до тога како су се они поставили према наставнику. Свесни смо чињенице у којој мери је важно да родитељ не урушава углед наставника.
Ауторитет родитеља или наставника је неопходан у процесу развоја, васпитања и образовања детета. Ауторитет који је заснован на поштовању код деце негује одговорност, самосталност, самодисциплину, самопоштовање, за разлику од ауторитета који се базира на послушности и страху деце од казне и њених последица.
До значајних промена може доћи ако се заиста гради један партнерски однос између наставника и родитеља, однос који ће подразумевати равноправност, комплементарност, компетентност, аутентичност, демократичност. Постављање заједничких циљева, заједника делатност, међусобно помагање, подела улога и одговорности и тако даље, једино све то заједно може резултирати да се постигне успех у васпитно-образовном раду.
Предшколско образовање добија све већи значај, а обухват деце расте из године у годину. Да ли сматрате да је важно да деца у колектив крену већ са три године, што се најављује као обавеза у наредном периоду?
Мишљења сам да је важно да се деца развијају, васпитавају, образују од најранијег узраста. Сматрам да обавезно укључивање деце у колектив отвара корпус питања, дилема, могућности које се могу посматрати из две перспективе: друштвене и родитељске. Наиме, мислим да друштво и у том смислу за овакву одлуку треба имати у виду економски снажно друштво, јасну стратегију реализације те одлуке, добру правну регулативу, системски приступ породици. С друге стране, још увек имамо висок проценат породица које нису решиле егзистенцијална питања, имамо родитеље који су презапослени, родитеље који нису у могућности да се ослоне, на пример, на баку или деку. Можемо слободно рећи да је данас позиција родитеља заиста у незавидном положају. Можемо закључити да ова иницијатива захтева врло озбиљан и одговоран приступ.
Учествовали сте у припреми документа „Основе програма предшколског образовања и васпитања“. Шта сматрате најважнијим задатком васпитача и како успоставити квалитетну сарадњу са родитељима, имајући у виду да је заиста велики број оних који на вртић гледају само као на место за чување деце, па и задаци које васпитачице повремено дају, позиви на активности, често остају без одговора?
Позив васпитача подразумева веома сложено подручје рада. Дакле, он је организатор средине у којој деца бораве, као и педагошке климе у којој се развој деце ненасилно подстиче одговарајућим когнитивним, афективним и психомоторичким изазовима; креатор педагошко-стваралачких ситуација; програмер индивидуалног напредовања сваког детета; организатор проблемског и стваралачког учења; инспиратор радозналости и креативности; партнер који подстиче отворену, равноправну комуникацију и интеракцију; истраживач; аналитичар свог и дечјег рада; покретач креативних истраживачких активности деце; инспиратор стицања нових знања и умења; иницијатор сарадње са родитељима; процењивач васпитних ефеката и друго.
Када је у питању сарадња са родитељима, са доношењем нових Основа програма предшколског васпитања и образовања „Године узлета“ у фокусу су функционални односи између породице и предшколске установе, где се посебан акценат даје развоју узајамног поверења и поштовања, неговању отворене комуникације и дијалога и заједничком доношењу одлука (Основе програма предшколског васпитања и образовања „Године узлета“, 2018: 33). Међутим, не смемо заборави и на чињеницу да је та сарадња условљена многим факторима, као што су: типови породице, социокултурно порекло породице, етничка димензија породице, потешкоће које су резултат лоше комуникације на релацији родитељ – васпитач, итд. Дакле, поред низа проблема који се могу јавити у оквиру сарадње, васпитач треба да остане професионалац који ће инсистирати на таквој комуникацији са родитељима која ће резултирати повећаним степеном родитељске одговорности.
Морамо се осврнути и на ситуацију у којој се тренутно налази читав свет. Да ли мислите да је могуће да образовање не трпи и могу ли се заиста уз онлајн наставу постићи ваљани резултати?
Тренутна ситуација је заиста тешка на глобалном нивоу. Та нова реалност о којој се доста говори подразумева и да се сфери образовања мора приступити на другачији начин у односу на то како је то раније било. Мишљења сам да образовање трпи, јер у овом тренутку свима је приоритетан задатак да сачувамо животе и здравље деце и одраслих. Како се са оваквом ситуацијом ми сусрећемо први пут у новијој историји, наравно да има приступа у образовању који нису идеални. Стога, обавеза свих нас који учествујемо у образовном процесу је да се, пре свега, стрпљиво и одговорно бавимо новим стратегијама, модалитетима којима би се превазишли садашњи проблеми. На овом путу свакако је потребна синергија, која подразумева и укљученост родитеља.