Ђак другог разреда ОШ „14. Октобар“ у Раковици насрнуо је 3. априла на вршњака, а потом повредио и учитељицу која је покушала да спречи његово агресивно понашање, што је био повод да родитељи покушају да добију одговоре са више места у вези са проблемом који, како тврде, траје две године, али без успеха. Речено им је да ће проблематично дете бити пребачено на онлајн наставу.
Ђаци једног одељења четвртог разреда ОШ „Свети Сава“ на Врачару распустили су се у децембру 2024. али раније него што је распуст почео. Разлог сличан – двогодишње физичко, психичко и сексуално вршњачко насиље које, према тврдњама родитеља, школа није успела да реши.
Ученици једног одељења ОШ „Кнез Сима Марковић“ у Барајеву скоро месец дана – од септембра до октобра 2023. године нису ишли на наставу због насилног понашања једног ученика. Решење је било – онлајн настава.
Поставља се питање има ли системског решења за насиље међу школском децом и шта смо научили после трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“.
„Наша решења никада нису системска него су само ad hoc рекације. Знамо ко је задужен према правилницима, али нико заправо нема капацитете да адекватно одговори на целу ситуацију. То подразумева заједничко деловање. Због тога су сви правилници који су донесени од стране Министарства просвете, нарочито после трагедије у ОШ ‘Владислав Рибникар’ и којима је циљ да се реаговање на вршњачко насиље унапреди, само ствар која стоји на папиру. Поступак се покрене, али се заправо не финализира на адекватан начин“, рекла је за Н1 професорка психологије на Филозофском факултету у Београду Тамара Џамоња Игњатовић.
То би, како је прецизирала, захтевало управо укључивање свих других и не може да се своди само на кажњавање, што је један део решења који би требало да одвраћа, али није довољно. Није циљ да се дете искључи него да, када се врати у школу, не буде насилно, да има решен проблем.
Ако је реч о континуираном насилном понашању, ту на сцену, према речима Џамоње Игњатовоћ, ступају центри за социјални рад.
„Али они су у још горем стању него просвета, јер немају капацитет, иако као орган старатерљства имају надлежност и обавезу да се баве децом са проблемима у понашању. Немају никакве специјализоване услуге за које смо се као струка дуго залагали – а то су дневни боравци за децу са проблемима у понашању, где ће се стручно, кроз сопствене програме бавити унапређењем, ресоцијализацијом и проактивним решавањем проблема, да се дете по повратку осећа прихваћено и реинтегрисано“, истиче саговорница Н1.
На тај начин би се, сматра, проблем решавао на дуже стазе и то је препознато као добра ствар, али нико није био спреман да финансијски омогући да се то реализује.
„Суштинска карика у ланцу ту недостаје – а то су специјализоване услуге и рад са децом кроз рад са родитељима, рад на вештинама просоцијалног понашања, начина како да преусмере агресију, контролишу емоције“, мишљења је она.
„Стање у школама горе него што је било“
„Имали смо обећања да ће се ПП службе појачати, да ће свака школа имати педагога и психилога, само док је била актуелна цела ситуација око Рибникара“, истакла је Тамара Џамоња Игњатовић и додалада нису добиле појачање, иако су као прва карика у низу и важне за ментално здравље ученика.
И даље су, наводи, те службе врло често затрпане пословима административне природе и разним другим проблемима.
Најчешће, како каже, дете код психолога први пут оде по казни, додајући да и даље све зависи од индивидуалних залагања, а не од системских решења.
„Школа као безбедно место, које деца воле, у којој се осећају добро, једина је превенција насиља, а не правилници“, сматра саговорница Н1.
Школа данас, како оцењује, није безбедно место, узимајући у обзир тренутну ситуацију, огромне притиске Министарства просвете, које прво треба да реагује својом стручношћу, а у ствари је, сматра, направило додатне проблеме.
„Сви су антагонизовани и поларизовани – и родитељи и наставници и деца. У целој тензији није чудно што су деца, она која су склона насиљу, испуштена. Јер нити школа ради, нити наставници, не назире се решење“, сматра она.
Извор: Н1