Родитељи данас често с подсмехом коментаришу да је родитељство „постало наука“, те да уместо да следимо инстинкт и да се присећамо како су радиле наше мајке, ми читамо савете психолога и разна истраживања. О томе да ли је то заиста тако, колико је инстинкт „поуздан“, али пре свега о улози медија у одрастању и васпитању деце разговарамо са Надом Кораћ, психологом, психотерапеутом и професором психологије на Универзитетима у Београду, Новом Саду и Крагујевцу. Др Кораћ је и ауторка књига Лавиринт – Одабрани грчки митови за читање и преправљање, Невидљиво дете и Визуелни медији и сазнајни развој детета.
Проф. Кораћ на почетку каже да се о инстинктима у људском понашању може говорити само метафорички, те да све што људи раде, па и као родитељи са својом децом, у сваком тренутку укључује процесе вишег нивоа и веће сложености: оно што осећамо (а то може и не мора имати везе са инстинктима), оно што мислимо и оно у шта верујемо.
– Кад неки родитељ неконтролисано виче на дете, или га чак удари, у том поступку преовлађује тренутно осећање (фрустрација, бес, страх …), а тај поступак може и не мора бити у складу са оним што та особа мисли и/или оним у шта верује. Ако је у складу с оним што мисли (нпр. да је дететов поступак такав да оправдава његову реакцију), и/или оним у шта верује (нпр. да су викање и батине корисни за дететов развој), може се говорити о родитељском стилу. Ако је такав поступак у супротности са оним шта неко мисли или у шта верује, родитељ ће вероватно осећати кривицу и стид. Све у свему, не постоји ништа слично неком општем обрасцу „исправног“ родитељства, неком рецепту за савршено родитељство.
Ако настојимо да будемо савршени родитељи, вероватно ћемо очекивати да и наша деца буду савршена – а ту је корен многих проблема.
Оно што нам може помоћи да у својој родитељској улози будемо добри за своју децу, помоћи ће нам да будемо добри и за себе: да своје дете и себе гледамо отвореним очима – да бисмо јасно видели шта је, у датој ситуацији, потребно и једном и другом. Да будемо у контакту и са њим и са собом. Наравно, ни то не можемо баш увек – јер нисмо савршени – али је важно да то имамо на уму као неку идеју водиљу, да тако кажем.
Па, да ли је родитељство наука? Да ли је довољно следити инстинкт или је ипак боље да се и као родитељи мало едукујемо?
– Родитељство нити је постало, нити треба да постане, наука. Али то не значи да о њему не можемо, и да не треба, ништа да учимо. Многе вештине и умећа се развијају и усавршавају учењем од других па, између осталог, и кроз књиге и разне врсте обука. Чак и за најприроднији и, рекло би се, чисто физиолошки процес какав је порођај, још давно у прошлом веку организоване су обуке за будуће маме. Ако неко може да нас научи како да себи и свом детету олакшамо долазак на свет, или како да га хранимо кад је већ дошло на свет, не видим зашто не бисмо били заинтересовани да научимо нешто и о томе како да свом детету, и себи као родитељу, живот учинимо бољим, лакшим, смисленијим, садржајнијим. Али у вези с родитељством као да осећамо како смо дужни да све знамо сами, и одмах. Зар то није чудно?
Наравно, о родитељству сви неминовно учимо и од сопствених родитеља – и кад смо тога свесни и кад нисмо. Они су наш првобитни и основни извор знања о свету и о нама самима, као и о томе шта је најбоље да ми, такви какви смо, радимо у том свету да бисмо у њему – таквом какав је – дошли до онога што нам треба. Чак и кад тога нисмо свесни, ми те лекције упијамо као сунђер.
Кад одрастемо и постанемо родитељи ми, да тако кажем, ‚цедимо‘ тај сунђер на главе наше деце. Е, сад, садржај тога што цедимо може бити чист и благотворан, а може бити, како се то сад модерно каже – токсичан. И – најчешће – све између те две крајности.
Књиге, обуке или индивидуални процеси подршке као што је саветовање или психотерапија, могу нам помоћи да освестимо ОБРАСЦЕ које смо понели из своје породице.
Те обрасце носимо собом кроз читав живот и они нам, врло често, сметају да будемо спонтани: да будемо у непосредном контакту са оним што САДА осећамо и што нам треба, као и са осећањима и потребама других, укључујући и нашу децу. Кад те обрасце освестимо, са њима много лакше излазимо на крај. Али не тако што ћемо их одбацити – то је ионако немогуће, тиме бисмо одбацили део себе – већ тако што ћемо јасније видети себе, што ћемо бити свесни кад реагујемо из обрасца, а кад смо стварно у контакту са собом и са својим дететом. И да, такви какви јесмо, са својом историјом онаквом каква је била, радимо најбоље што можемо за себе, за своју децу, за своје партнере, пријатеље …
Мој је утисак да многи родитељи од књига и саветника очекују да добију неку врсту корисничког упутства. Да им неко каже шта тачно треба да раде у таквој и таквој ситуацији. То их ослобађа одговоности. А само родитељи који преузимају одговорност за оно што раде и оно што осећају могу подржати своју децу да и сама буду таква. Одговорна. И несавршена. Као и они сами. Из те огромне понуде, ево, ја издвајам једну књигу из које сам, својевремено, сама јако много научила као родитељ – Умеће родитељства, чувеног америчког психијатра Томаса Гордона. Препоручујем, такође, књиге угледног данског терапеута Јаспера Јула (Ваше компетентно дете, Од послушности до одговорности и друге).
Могу ли можда и медији помоћи родитељима да се боље сналазе у тој улози? Како заправо медији приказују децу?
Место деце у медијима је, могло би се рећи, слично месту репортажа са пијаце: обоје стандардно имају третман маргиналних тема, осим кад се догоди нешто забрињавајуће (кад се појави или запрети неки озбиљан проблем са децом, као и кад се, рецимо, на пијаци појави заражено месо или контаминирано поврће). Једина стварна разлика је изгледа у томе што су за децу везани сентименти којих нема кад је реч о поврћу. Те сентименте медији увелико користе за привлачење пажње на друге, „важније“ теме, знајући да слика дечје главице сасвим сигурно изазива другачија осећања него, рецимо, слика главице купуса на пијачној тезги.
Теме о деци, кад се и појаве у медијима, пре свега су прилика за одрасле да се похвале својим добрим делима („Ево, реновирали смо школу!“), или да се пожале на услове који их у томе ометају („За то нам је требало јако много времена и пара, зато што су их наши политички противници претходно протраћили“), или обоје. Кад се уз такву тему појави слика и/или изјава детета, она углавном има функцију скретања пажње на оно што чине одрасли.
Дете се у медијима приказује пре свега као ПАСИВНО, било као стварна или потенцијална жртва различитих фактора угрожавања, било као објект заштите и старања одраслих. Другим речима, док се нешто страшно не деси или бар не запрети неком детету или групи деце, мала је вероватноћа да ће их медији уопште приметити. Осим ако одрасли (најчешће, али не искључиво, представници различитих нивоа власти) не пожеле да се похвале неким својим „добрим делом“ – као горепоменутим реновирањем школе, отварањем вртића или новог крила дечје болнице. То што овакви поступци имају третман добрих дела, уместо да се посматрају као извршавање обавеза, тј омогућавање деци да остваре своја права – индикативно је само по себи.
Неупоредиво ређе, деца се у медијима приказују као АКТИВНА – најчешће, нажалост, као актери насиља над другом децом. Много ређе (у тој иначе реткој категорији) приказују се због својих изузетних постигнућа. За тзв. обичну децу, с њиховим активностима, преокупацијама, бригама, проблемима, постигнућима … у медијима се једва икад нађе места. И кад им се нађе места, деца су ту најчешће као нека врста украса или разбибриге.
Одакле вам ови подаци?
Ово су, најсажетије могуће приказани, основни налази једног веома темељног истраживања слике детета у медијима Србије. Ова студија се бавила тиме КОЛИКО често се теме везане за децу појављују у медијима, и тиме КАКО се у њима приказују деца. Иако је ово истраживање сад већ прилично старо (2001), његови основни налази важе и данас, а у неким аспектима, рекло би се, слика се погоршала. Ово, нажалост, није могуће документовати, јер таквог истраживања више није било.
Сумирајући налазе овог истраживања, можемо рећи да је дете је у нашим медијима једва видљиво. Кад се ипак види – прилично је замагљено. Кад се магла разиђе – израња невесео призор. Сваку од ових квалификација могуће је прецизно документовати подацима и бројкама, детаљно изложеним у књизи Невидљиво дете.
Како то објашњавате – због чега медији децу приказују тако ретко и тако површно?
Не мислим да је ова маргиналиација деце свесна и намерна, већ пре да одражава једну „имплицитну филозофију детињства“, засновану на запањујућем непознавању деце. Није ни чудо онда, што ове теме у медијима не добијају одговарајући простор/време. Кад се о нечему мало зна, најлакше је окренути се општим местима и стереотипима, а то је незанимљиво и не продаје новине, нити минутажу на радију и телевизији. И тако се затвара зачарани круг невидљивости, површних представа и излизаних стереотипа.
Како изаћи из тих зачараних кругова?
Изаћи из тих зачараних кругова данас је, чини ми се, теже него икад. С појавом интернета и готово неограничених могућности размене садржаја, креирано је једно огромно поље за ширење полуистина. О свему, па и о деци. У том пољу буквално свако може да се прогласи за неку врсту експерта, па смо сведоци незадрживе поплаве свакојаких бесмислица и будалаштина. Нажалост, признајем да нисам оптимиста.
Кад бих била оптимиста, рекла бих да је излаз из овог зачараног круга исти као и из многих других зачараних кругова, и подједнако лако се превиђа: то је образовање. Једног дана ће, можда, стицање основних знања о деци, неопходних огромној већини становника наше планете у свакодневном животу, ући у стандардне програме образовања младих и одраслих. Док се то не догоди, управо су медији ти који имају не само могућност, него и огромну одговорност, да раде на овом изузетно важном послу. Не само у оквиру уже образовних програма и садржаја (који се по правилу слабо прате), него кроз систематско обликовање јавног мњења о деци које би се, углавном, одвијало кроз програме и садржаје који допиру до најшире јавности – пре свега информативне. Такву улогу сада све више играју и интернет сајтови, као што је овај ваш. Да би се такав значајан посао могао обављати компетентно, неопходни су пре свега одговарајуће информисање и обука новинара. Основу такве обуке би, свакако, морала чинити елементарна знања о развоју, својствима, потребама и (на њима заснованим) правима деце. Ако новинари морају имати одговарајућа знања да би се бавили темама из, на пример, културе, економије или спорта, није ли чудно што се за бављење темама које се тичу деце таква знања не захтевају?
Као што је назначено у наслову ваше књиге – медији ’не виде’ децу. То, онда, обликује јавно мњење у коме су деца, иако декларативно изузетно важна, заправо потпуно маргинализована. Како их, у таквим околностима, ипак можемо подржати у процесу одрастања?
Да, та декларативна важност је можда најсажетије изражена у синтагми ’деца су наша будућност’. Сви се слажемо да су деца наша будућност – ма шта ко под тим подразумевао – али се при томе пречесто губи из вида да су она и наша садашњост и, пре свега, своја сопствена садашњост.
Задатак одраслих је да, заједно са децом, пажљиво и одговорно раде на обликовању те садашњости. То је једини начин да заједно корачамо ка будућности која би била примерена потребама и једних и других. То се може постићи само ако децу гледамо широм отворених очију. Децу, а не оно што од њих очекујемо, оно што за њих (и често упркос њима) желимо, оно каква бисмо ми волели да она буду.
Нисмо, дакле, дужни да им испуњавамо све жеље, него да се потрудимо да јасно видимо њихове потребе. У томе нам могу помоћи – и ту се враћамо на почетак овог разговора – неке књиге, неки текстови, неки разговори. Али они ће нам помоћи само ако смо ’наоружани’ стрпљењем, одговорношћу и прихватањем, који нам омогућују да мирно и пажљиво гледамо и у своје дете, и у себе. У оно што јесте, а не у оно што бисмо желели да буде(мо). У садашњост, а не у замишљену будућност.
А оно што је од кључног значаја у сваком тренутку, јесте одустајање од тежње да будемо савршени. Тиме заробљавамо и себе и своју децу. Бити довољно добар је – сасвим довољно добро.