Ubrzo nakon tragedija koje su se 3. i 4. maja dogodile u Beogradu i Mladenovcu, pokrenute su različite inicijative i peticije kako bi se situacija u društvu promenila, a nasilje sankcionisalo brže i efikasnije. Jedna od inicijativa istakla se posebno, ne samo zbog toga što je njen tekst potpisalo više od 100000 građana Srbije, već i zato što su predlozi krajnje jasni i baš ono što nam nedostaje da bismo našoj deci ostavili sistem i društvo kakvo zaslužuju. Reč je o inicijativi koju je pokrenulo Društvo za srpski jezik i književnost.
Nakon što je za vrlo kratko vreme više od 100000 građana stavilo svoj potpis na zahteve društva, inicijativa je predata nadležnim institucijama. Odgovor, međutim, ni posle dve nedelje nije stigao.
O Inicijativi, izostanku reakcije nadležnih, o situaciji u srpskim školama i položaju prosvetnih radnika razgovaramo sa predsednicom Društva za srpski jezik prof. dr Vesnom Lompar.
U Inicijativi koju je Društvo za srpski jezik pokrenulo i predalo nadležnim institucijama navodite sedam zahteva čije ispunjenje smatrate ključnim da bi se popravila situacija u obrazovnom sistemu. Odgovori još nisu stigli. Šta vam to govori i da li očekujete da će ipak stići?
Godinama unazad svedoci smo urušavanja obrazovnog sistema. No, svi smo mi na neki način bili uronjeni u različite strukovne probleme i životne uslove. Otud smo samo u okviru svojih oblasti povremeno ukazivali na nedostatke sistema. U našem slučaju, mislim na Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, to se uvek odnosilo na status nastavnika srbista. Međutim, tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ prenula je sve nas, i kao društvo i kao pojedince, posebno kao nastavnike, i naterala da sagledamo situaciju u celini. Tako je došlo do teksta Inicijative, koju je za nepunih pet dana potpisima podržalo preko 100000 ljudi. Nadležni su se oglušili o naš apel. To nam govori da ne pridaju nikakav značaj mišljenju hiljada kolega koji neposredno učestvuju u vaspitno-obrazovnom procesu. To znači da su ustanove vlasti potpuno odvojene od realnosti u kojoj živimo. Duboko je uznemirujuće to što se i Narodna skupština, kao izvor narodnog suvereniteta, oglušila o jednu inicijativu čiji je broj potpisnika dovoljan da se pokrene referendum. To duboko zabrinjava. Jer, što duže traje njihovo ignorisanje, situacija će biti sve teža.
Kako biste opisali situaciju u srpskom obrazovanju? Šta su dobre strane, a šta izazovi sa kojima je teško suočiti se u ovom trenutku?
Postoji u našoj svesti duga tradicija srpske prosvete: oduvek je posao učitelja i nastavnika bio materijalno skromno vrednovan, ali je nastavnik, zbog odgovornosti svog posla, imao poseban ugled u društvu. To se danas izgubilo, te nam se čini da situacija u prosveti nikad nije bila gora. Međutim, i u tako lošim uslovima veliki broj nastavnika, uprkos svemu, pokazuje ogroman entuzijazam u svom poslu, jer ima učenika koji opravdavaju taj entuzijazam. Kada smo prošle godine u okviru manifestacije Mart – mesec srpskog jezika raspisali konkurs za najlešu reč srpskog jezika, bili smo iznenađeni činjenicom da je jako mnogo učenika slalo svoje predloge i pisalo obrazloženja za njih. Ima ovakvih primera i u vezi sa drugim predmetima. Takve akcije i dečji odgovori na njih nama u prosveti pokazuju da većina još uvek ima osećaj za vrednost i da se imamo za šta boriti. I to su dobre strane srpskog obrazovanja – što postoje takvi nastavnici i takvi učenici.
Loša strana je to što sistem danas gotovo ne funkcioniše, a bez sistema pojedinci su nemoćni. Nestalo je poverenje između najvažnijih činilaca obrazovanja – nastavnika, učenika i roditelja. Društvena situacija je takva da roditelji gube iz vida svoje dužnosti i često nelagodnost koju društvo „ubacuje” u njih prenose na nastavnike. Tako da učitelji i nastavnici trpe pritisak ustanova koje ih zanemaruju, roditelja koji ne žele da vide teškoće u kojima rade i đaka koji su lišeni porodičnih i javnih orijentira.
Mnogo je onih koji tvrde da medije i programe koji su puni nasilja ne možemo okriviti za situaciju u društvu. Da mladi ne gledaju televiziju i ne ugledaju se na te junake. Da li je to baš tako?
Mladi ne gledaju televiziju, ali prate društvene mreže, odnosno sadržaje na internetu. A to su isti sadržaji stavljeni u kratke forme i birani prema senzacionalističkom kriterijumu. Akteri ovakvih programa popularnost i materijalnu korist stiču postupcima koji ne podrazumevaju nijednu pozitivnu vrednost niti vrlinu, naprotiv. Na taj način šalje se negativna poruka mladom čoveku, a ona posredno utiče na formiranje njegove ličnosti. Tako se stvara negativna društvena hijerarhija, uništava svako saosećanje sa ugroženima, afirmiše svaka sebičnost. Videli smo kuda to – zajedno sa individualnim osobinama učenika – može odvesti. Jer, mladi ljudi se ugledaju na tu vrstu „uzora“, a to se vidi i po njihovom rečniku, načinu oblačenja, vrednostima koje usvajaju. Njima se čini da uspeh garantuje smisao života. Kada otkriju da to nije tako, otpočinje destrukcija života.
Jedan od zahteva Društva u pomenutoj inicijativi jeste i podizanje statusa i ugleda prosvetnog radnika. Kako se to, po vašem mišljenju, može postići?
U opštem padu sistema vrednosti oduzeto je dostojanstvo jednoj od najvažnijih profesija u svakom društvu. U takvim prilikama možemo očekivati da za desetak godina više niko neće želeti da radi u prosveti. A kakvu budućnost može imati društvo u kojem ne funkcioniše prosvetni sistem?
Mi kao društvo treba da da težimo tome da u nastavi rade najbolji, a da bi do toga došlo, izdvojiću dva preduslova. Prvo, treba povećati plate u prosveti. Ne možete, u društvu koje promoviše novac kao važno merilo u životu, jednu od najvažnijih profesija materijalno obezvređivati. U isto vreme, treba obezbediti bolje uslove za rad nastavnika: pre svega, zakonskom regulativom dozvoliti pravovremeno i funkcionalno izricanje vaspitno-disciplinskih mera učenicima, smanjiti spoljašnji pritisak u vezi sa ocenjivanjem, zaustaviti neprikladno ponašanje roditelja. Naravno, podrazumeva se da neprikosnovenost đačke ličnosti ostaje nastavnikova najvažnija obaveza.
Prosvetni radnici se trenutno nalaze u vrlo nezavidnoj situaciji. S jedne strane su roditelji koji, preplašeni, imaju mnogo zahteva i primedbi, a s druge nadležne institucije koje i same neprestano izlaze sa novim zahtevima. Da li ovi stalni pristisci doprinose da se problemi reše ili ih zapravo čine većim?
Ne postoji sistem koji funkcioniše. Dolazimo u situaciju da se objavljuje završetak školske godine iznenada, bez logičnog objašnjenja. Kako očekivati da se nastavnici snalaze u ovako ishitrenim odlukama? Kako da zaključe ocene koje mogu uticati na prijem đaka u srednje škole ili studenata na fakultete? Kako to izgleda iz perspektive đaka: da li su savladali gradivo? Zar se tako ne sugeriše da nije najvažnije to koliko znaju, jer njihova vrednost od toga i ne zavisi?
U svemu ovome veliki problem je i borba za ocene. Koliko štetnim smatrate to što je petica danas za mnoge roditelje imperativ i da li je to što je pojedine škole zaista teško upisati bez „svih petica“ zaista dovoljno jak razlog da decu teramo da budu izvrsna na svakom polju?
Borba za ocene se ponekad više svodi na pritisak na nastavnika nego na nastojanje da dete bolje nauči. U takvim uslovima vrednost ocene je obesmišljena. Potrebno je vratiti poverenje u znanje. To je proces koji dugo traje. Ali, i put oko sveta počinje prvim korakom. Poslednji je čas da svi učesnici u obrazovnom procesu taj korak naprave.