Деценију већ, можда и дуже, слушамо да су деца све мање емпатична, све мање спретна, све мање самостална, све мање фокусирана. Говорили су им, велика већина одраслих, како су врло често неваспитани, размажени, научени да мама и тата све за њих ураде. Да не поштују одрасле, ни старије, да су себични и неосетљиви на туђе потребе.
Слододно гуглајте појам ”данашња деца”, нећете много тога лепог прочитати.
А онда, деци се нешто што нас потпуно избаци из колосека. Та иста деца, заслепљена екранима и са мишљу да су богом дана, одлуче да је дошло време да се за правду боре сами. Они пешаче стотинама километара, са жуљевима, боловима и упалама, али нетакнуте снаге воље. Певају родољубиве песме, носе српске заставе и понављају само једно – тражимо правду.
Нису рекли ”ону за коју одрасли нису умели да се боре, па морамо ми”. Нису, јер су сувише лепо васпитани и не осуђују. Имају циљ, истрајни су и не одустају ни по коју цену. Не могу се уценити ни купити.
О томе како се догодило то да баш наша деца, деца Србије, пишу историју која ће се вероватно изучавати у уџбеницима широм света, разговарамо с њиховом професорком психологије, Невеном Буђевац, са Факултета педагошких наука у Београду.
Како гледате на све ово што су млади људи у Србији покренули? Јесмо ли се заправо ми одрасли, кад су они у питању, преварили?
Јесмо, преварили смо се. И сама о томе много размишљам последњих месеци. Чини ми се да сва та размишљања могу да се сажму у једну реченицу – нисмо им дали прилику да покажу све што умеју. А онда су је они сами створили. Као неко ко је део образовног система већ више од петнаест година и ко није у њима до сада видео све ове снаге које нам тако јасно демонстрирају последњих месеци, много размишљам о томе због чега они кроз образовне активности не показују све то што их очигледно краси – одлучност, посвећеност, фокусираност, организованост, елоквентност, критичко мишљење, саосећање, самоувереност, пожртвованост… Мислим да је то баш велика опомена и лекција за нас, и надам се да смо спремни да је чујемо. Јер очигледно је да када су мотивисани и препознају свој интерес – они могу све!
Да ли су студенти који данас пешаче стотине километара и истрајавају у својим циљевима на начине на које генерације пре њих никад нису умеле, резултат неких нових, модерних метода васпитања?
Ја верујем да је баш у начину на који су васпитавани кључ или бар један од кључева када покушавамо да разумемо оно што нам се тренутно дешава.
Мислим да је ствар у томе што млађе генерације нису васпитаване да буду послушне, да се покоравају ауторитету и раде нешто „зато што је неко старији или моћнији тако рекао“, већ да буду слободни, да траже образложење, да захтевају одговорност и да је управо то оно што данас прави разлику.
Нека наша средња генерација (а они старији од нас још и више) учена је да се не супротставља, да не таласа, да трпи, да увек може да буде и горе. Васпитавани смо много чешће на бази тзв. модела послушности који је у то време био доминантан. За разлику од времена када смо ми одрастали, сада је доминантнији тзв. модел одговорности, где се деци даје прилика да кроз ситуације у којима могу да доносе одлуке, разумеју шта значи сносити последице својих одлука и поступака. И они то са правом онда очекују и од других. Јер су учени да слобода да поступамо на одређени начин не значи да ико има право да угрожава туђу слободу.
Поред тога, оно што треба рећи јесте да код младих људи постоји природна развојна потреба да мењају свет, да се боре за правду, да поправљају свет у коме живе. Ти идеали живе у свакој младој генерацији, па тако и у овој сада. И то додатно доприноси њиховој опредељености да се овако одлучно боре.
У чему је њихова снага? Зашто је баш ова генерација има?
Ово је сјајно питање, али на њега није лако одговорити. Ја сам уверена да је део тог одговора управо оно што сам већ рекла када сам коментарисала начин на који су васпитавани. Такође, мислим да се део одговора налази и у друштвеним околностима у којима смо се нашли. Живот у овој земљи нас, нажалост, веома често ставља пред изазов да кажемо како никада није било толико лоше, јер нам је реално у различитим раздобљима било изузетно тешко. Ипак, рекла бих да су се последњих година континуирано нагомилавали разлози за незадовољство – бројне афере за које нико није одговарао, много мртвих (масовна убиства, трагедије, несреће…) за које такође нико није одговарао или су одговорни из власти бивали заштићени, корупција која се одавно више и не скрива, недостатак одговорности на свим нивоима итд.
И сами радите управо са студентима. Да ли вас је све што се дешава изненадило или се та одлучност видела у њима раније?
Јесте ме изненадила и стид ме је због тога. Јако ме је стид. Не могу да кажем да то никада нисам видела код својих студената, али нисам видела у овој мери у којој видим сада.
Раније је то било присутно пре на нивоу појединачних студената, а сада видимо једну лавину снажних, самосвесних, одлучних и елоквентних младих људи који знају шта је праведно, за шта се треба борити и који су спремни да ту борбу носе.
Шта мислите да је био разлог да се баш сад пробуде?
Још једно тешко питање. Мислим да је превагнуло то што су испред Факултета драмских уметности физички нападнути студенти и то, како смо веома брзо сазнали, од стране функционера и других блиских људи власти. Можда грешим, али ми се чини да би без тога све могло да се заврши на тим краткотрајним, петнаестоминутним ћутњама на улицама. И тако неко време, док се енергија не оспе као што се дешавало у неким ранијим ситуацијама (рецимо, након масовних убистава 2023). Ипак, након овог напада на студенте, студенти Факултета драмских уметности су одлучили да радикализују свој протест, након чега се покренула лавина оних који су стали уз њих и тако смо, мало по мало, дошли до овога што имамо сада.
Можемо ли рећи да у свему што се дешава улогу има и то што су ови млади људи одгајани тако да пркосе ауторитету, да га преиспитују, да не ћуте? Је ли то, коначно, дошао моменат да кажемо да је добро што их нисмо ућуткивали, кажњавали, што смо им подизали самопоуздање? Све оно што претходне генерације нису имале…
Апсолутно, и мислим да смо сви у то уверенији него икада! Све књиге из психологије и педагогије које о томе говоре нису ни близу тако уверљиве као оно што гледамо и живимо последњих месеци.
Коначно, шта можемо очекивати од ове генерације, кад све ово прође?
Да граде боље друштво него што смо ми умели.
Али, важно је и оно што ми одрасли, морамо да урадимо. Није праведно да од студената и средњошколаца очекујемо да изборе ову битку сами. Иако смо ми као њихови наставици стали уз њих, уз подшку и неких других сектора који су организовано пружили подршку, уз велики број грађана који на своје начине такође подржава протесте, мислим да је неопходно да сви заједно и што пре предузмемо неке додатне акције како би се додатно појачао притисак.
Овако, студенти и ђаци ризикују да изгубе годину, док већина других пасивно чека да они „заврше“ ствари. Мислим да то није ни фер ни могуће.