Dr Stojan Radenović, profesor zahvaljujući kojem je BU ušao u 300 najboljih fakulteta, kaže da je to priznanje za sve njegove kolege, ali i đake koji kao entuzijasti rade u malim mestima. Kaže da našem obrazovnom sistemu treba reforma, ali ne neka velika. Dodaje da mladima ne treba da predaju babe i dede.
Koliko pojedinac može da promeni stvari govori nova Šangajska lista na kojoj se, prvi put, Beogradski univerzitet nalazi među 300 najboljih svetskih univerziteta.
Ključni kriterijumi za rangiranje univerziteta jesu broj objavljenih naučnih radova u međunarodnim časopisima, citiranost, broj dobitnika Nobelovih nagrada i Fildsovih medalja onih koji su pohađali univerzitet ili na njemu rade. Poziciju univerziteta u Beogradu poboljšao je dr Stojan Radenović, profesor Mašinskog fakulteta u penziji, koji se našao na listi najuticajnijih naučnih umova na svetu u 2015. godini.
Radenović kaže da je to veliko priznanje za naše obrazovanje, ali predstavlja i opasnost i odgovornost da se ne vratimo unazad.
Kaže da je svoj prvi naučni rad objavio 1976, kad je imao 28 godina. „Te godine sam dobio citat poljskog naučnika i to mi je mnogo značilo“, naveo je.
Radenović navodi da se naučnici često bave jednom oblašću, ali da on na matematiku gleda kao na jednu. Studentima često kažem da čitaju Ajnštajnove radove, to je osnova matematike, dodaje.
„Matematika je aktivnost, mene su još u osnovnoj školi podsticali i ja sam osećao da to mogu… Kod svakog od nas postoji nešto ugrađeno – da imate nešto za sport, slikarstvo, za apstraktno mišljenje, pa i nerad – čovek nije kriv ako ne voli da radi“, priča profesor.
Čim krenemo u školu mi se takmičimo – sa sobom, učiteljicom, drugarima, na studijama matematike dolazite u konflikte sa samim sobom, dodaje. Pisci ne vole matematiku ali je primenjuju, kaže profesor dodajući da kao što matematičari uvedu pojam, pisci u roman uvode ličnost.
On navodi da sebe ne može da penzioniše dok je živ, jer je „u ropstvu matematike“.
Kaže da mnogi stari profesori žele da produže svoj angažman na fakultetima i kad steknu uslove za penziju, i smatra da je to pogrešno.
„Kad starite ne možete da se našalite sa studentima, a dobro je za mlade da im ne predaju babe i dede“, navodi.
Profesor Radenović proveo je 20 godina na Matematičkom fakultetu u Kragujevcu, pa na Mašinskom, a predavao je i u gimnaziji. Može da se pohvali time što među koautorima ima 120 imena, i to oko stotinu iz inostranstva, kako je naveo.
Njega znaju i citiraju mnogi u inostranstvu, ali ga rektor ne poznaje.
„Mene rektor i ne zna, nema ni potrebe, oni su trenutno vlast“, kaže Radenović.
Za skok na Šangajskoj listi BU kaže da je to priznanje svim njegovim kolegama, ali i đacima. „To pokazuje da naše školstvo nije toliko loše“, rekao je.
Naročito ističe entuzijaste koji rade u nekom malom mestu. Za studente, pa čak i one koji su otišli u inostranstvo, kaže da oni nisu postali to što jesu na fakultetu već su osnove naučili „možda kod Lebana u nekoj školi koja nema mokri čvor, gde su im predavali profesori entuzijasti“.
Uvek su odlazili ljudi iz siromašnijih zemalja u bogatije, naveo je. To što im oni daju na Kembridžu, na primer, to je mnogo dobro, oni dobiju metode i doktoriraju, ali često nemaju gde šta da objave, kaže profesor.
„A doktorska teza je platforma da radite i objavljujete“, ističe.
Kaže da našem obrazovanju treba reforma, ali ne neka naročita. Da bi neko bio intelektualac, pored završene škole treba da ima i kulturnu i moralnu savršenost, dodaje.
„Nikad nisam rekao studentu da ne razume, ja mogu da mu kažem da ne zna, ako mu kažem da ne razume ja sam kulturno nesavršen… Stepen razumevanja je teško meriti“, kaže profesor Radenović.
Kaže da su ga zvali, nakon vesti o uspehu, pa ga pitali i „da li je nešto dobio“.
Ja imam penzijicu, Vučko mi skinuo 10 odsto, ja dam nešto unukama, i to je to, ja doprinosim Srbiji, navodi.
Nije mi bitno ko je na vlasti, meni je važna Srbija, vlast je prolazna, ja ovo radim za Srbiju, studente, đake iz Kragujevca, dodaje.
Govoreći o plagijatima, kaže da ljudi svuda prepisuju. „To nije ništa, ti ljudi koji to rade, oni nisu istraživači – kao što je rekao Matija Bećković – nekima je potrebna akademija, a neko je potreban akademiji“.
Izvor: N1