„Mi smo s dobrotom rođeni. Dobrota je uslov života bez kog nema opstanka. Nijedna hrana, niti jedno umetničko delo nije moglo nastati bez neke dobrote.“ – kazao je još 2016. prof. dr Svetomir Bojanin, čuveni dečji psihijatar.
On je rekao i da dobrota ide sa lepim i da nju nikada ne možemo crtati da bude ružna.
„Bogorodicu kad crtamo, mi je još crtamo kao lepu. A dečje igračke kad pravimo, to su sve neke nakaze. Ali, hvala Bogu, deca su pametnija od nas. Oni to prevaziđu i opet znaju šta je dobrota.“ – kazao je dr Bojanin i dodao da je ta dobrota uvek u deci.
Govoreći o tome jesu li deca uvek dobra kad se rode ili to nije baš tako, ovaj dečji psihijatar kazao je da mi, odrasli, moramo znati da malo dete ne zna i ne može da razume naše interese. Dete zna šta ono želi i to je za njega jedino pravedno u životu.
„Recimo, dete hoće da gura prst tamo gde je struja. A mi mu ne damo, branimo, pa ono onda počne da vrišti i da se otima. Ne otima se dete tada iz zloće, što nije dobro ili je bezobrazno. Ono se otima iz pravde. Njegova je pravda da mu se želje ispuni. A mi ga onda vičemo ili mu objašnjavamo da je ta struja opasna, a on to ništa u tom trenutku ne razume. Umesto da ga zagrlimo i to tako da i ruke i noge stavi oko našeg tela, pa da ga uljuljamo. I pevušimo mu pentatonsku skalu iako on to možda ne razume, ne razume reči. Ali razume melodiju glasa. Jer dete je u tim momentima rasparčano, i duhovno i mentalno. A naše ljuljanje i melodija našeg glasa njega skupi i naša ljubav ga vrati nazad pa bude opet ono staro.“ – s puno ljubavi prema deci govorio je dr Bojanin.
On je stalno podsećao i na to da dete sve uči imitacijom i da je, kako kaže, rođeno da nas imitira.
„Ono gleda kako mi jedemo, kako radimo. I kad se detetu izlažemo da nas gleda i dok se ljutimo i dok radimo svoj posao, ono nas imitira. Jednom prilikom došao mi je jedan tata sa ćerkicom od 2,5 godine i rekao: ‘Molim vas, ova mala neće nijedan moj nalog da izvrši’. Kakav nalog? Mi s detetom treba da živimo. Dete nas upija i ako uspemo da ostane uz nas i da imitira nas, ono neće bežati u loše socijalne grupe. Ako se mi detetu ne nudimo i kao primer ne namećemo da nas imitira, onda će to učiniti ulica.“ – iskren kakav je bio, govorio je profesor Bojanin.
Podsetio nas je, još jednom, da decu ne smemo lomiti. Ni figurativno ni bukvalno. Da decu moramo voleti razumevanjem. A šta to znači?
„To znači da ga razumem kad se joguni u drugoj ili u četvrtoj godini, da znam da on tad za sebe traži pravdu, onakvu kakvom je on vidi. I ne možemo ga zbog toga lomiti, ali ga možemo zaustaviti da ne naškodi sebi ili drugom. A razumeti ga moramo.“ – kazao je dr Bojanin.
A njegova duboka iskrenost i manjak straha od toga šta će mu drugi reći ili pomisliti pokazala se mnogo puta. Tako je, na pitanje da li moderan roditelj, često na ivici egzistencije, umoran i samleven, ima vremena, snage i volje da svoju decu voli razumevanjem, dao jednostavan odgovor:
„Pa onda neka ne pravi decu. Deca su ozbiljna stvar. I oni ne traže sve naše vreme, već samo jedan njegov deo. Dok mama pere sudove, da se i to dete priključi, pa neka i malo uspori mamu. Ali s njom bude, s njom deli taj momenat. Dete više voli da se igra tanjirima, tu gde smo i mi, a ne igračkama. Mi dete prevarimo, pa mu damo igračke. Ali takvih dva puta po 15 minuta sa mamom ili tatom na dan detetu je dovoljno.“ – kazao je dr Bojanin.
Dete je, kaže Marija Montesori, rođeno za dobrotu i poslušnost.
„A kad je dete poslušno? Poslušno je kad voli i kad razume šta taj što ga voli od njega traži. Imamo malu Milenu koja sedi na podu i igra se, a deda leži i kaže – gde su moje papuče? A Milena odmah skače da ih donese i ako to umesto nje neko drugi uradi, ona se ljuti. Dete voli da uradi ono što razume, onom koga voli. Kad nas dete ne sluša, zabrinimo se malo šta se to događa između nas i tog deteta.“ – reči su profesora Bojanina.