Како помоћи детету да научи да постави циљеве и организује време

4 фебруара, 2022

Почело је и друго полугодиште и деца су се вратила својим школским задацима. Самим тим, велики број родитеља вратило се својим бригама о школи, учењу, радним навикама, организацији наставе и обавеза (своје деце).

Знамо сви колико је некад тешко бити подршка детету у учењу, посебно када приметимо да је нешто у домену радних навика почело да се мења. Ипак, оно што је тешко није и немогуће. Овај текст у свом наставку даје пар смерница у погледу начина на које можемо детету да помогнемо у организацији учења.

Foto: Canva

Јасни циљеви (а пре свега ЛИЧНИ)

Да би организација учења почела да се формира бар у назнакама, потребно је да постоје јасно дефинисани циљеви. Деци је тешко да крену у реализацију неке активности (посебно дугорочне) ако не виде њену сврху и циљеве које треба да постигну. Да би и вама и деци било лакше, покушајте заједно да одредите приоритете на неколико нивоа. За почетак, то може да буде један или два недељна и месечна приоритета. Касније можете кроз заједнички договор да дефинишете и дневне приоритете.

Прочитајте и: Самостално дете – мали трикови који ће много помоћи

Исто важи и за циљеве. Одредите шта би могли да буду дневни, недељни и месечни циљеви.

Важно је да циљеви имају ове карактеристике:

  • Конкретни и довољно јасни: довољно специфични и ако је могуће, записани како би дете недвосмислено разумело шта они значе и свакодневно их пратило.
  • Мерљиви: довољно смислени тако да садрже бар неку квантитативну одлику како би дете могло да размотри да ли је и у ком степену циљ остварен. На пример: Када је време за учење? Колико траје тај период дана? Колико задатака урадити на недељном нивоу?
  • Достижни: како би дете могло да оствари циљеве, треба да буду у складу са његовим могућностима и другим личним карактеристикама.
  • Реалистични за дете: у довољној мери усклађени са реалношћу и ненаметнути споља (предлог је у реду, али не и директно наметање). То значи да су ти циљеви лични, у складу са потребама детета и условима које има за учење. На пример, питајте дете: Колико можеш времена да проведеш над лекцијом? Колико мислиш да је довољно урађених задатака за ту оцену (коју желиш)?
  • Временски орочени: Потребно је да сваки циљ има рок како бисте и ви и дете имали увид у напредак до одрешеног тренутка.
Радна атмосфера (не само радни сто)

Већина нас на само помињање радног простора помисли на чист радни сто и удобну столицу за дуго седење. Међутим, то није поента „радног простора“ за дете. Детету је потребна атмосфера за учење, а не за осмочасовни рад на радном месту. Потребна је радна атмосфера. То значи да постоје паралелно и слободу и ограничења. Поред тога, то значи да дете може у свом видном пољу да има неки простор за записивање (бела табла или залепљен већи формат белог папира око стола или изнад њега). Ту би могло да записује своје мисли или осећања док учи, али и нека питања или идеје уколико се јављају. Ту је такође и простор за циљеве. Један од начина да се дете обавеже на остварење циљева поменутих изнад је да их својом руком запише. Писани траг је материјални траг, није само обећање или жеља. Тако ће сваки пут када погледа свој радни простор моћи да погледа циљеве и прати свој напредак. То може да буде чак и забавно јер је то слично као у видео-игрицама (прелазе се нивои, скупљају се поени, осваја се награда после сваког ступња итд.)

Без осуђивања (златно правило)

Организација учења се такође учи. Будите стрпљиви, спремни на падове и незадовољство (што дететово, што ваше) и покушајте да не осуђујете. Појава да се дете одмах сложи са свим предлозима и усвоји нове начине организације учења, више је изузетак него правило. Организација учења долази полако и постепено зато што је та радња непријатна и захтева самодисциплину. Потребна је одређена зрелост детета да усвоји и заиста изгради радне навике. То објективно није нимало лако. Зато, ако видите и мали помак, трачак воље за променом или праћење циљева бар један дан, то је велика ствар. Онда пружите подршку да се тако и настави. Ипак, уколико приметите да је дете дуже време демотивисано и да месецима или годинама не успева да изгради радне навике, у реду је да се обратите психологу или другом стручњаку за помоћ. Нисте сами. Напротив.

Пише: Тамара Костић, психолог и саветник у области учења

Инстаграм: @ucenje_za_tebe

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама