Ništa novo nećemo reći kad kažemo da je jezik živa stvar. Menja se, prilagođava, prihvata nove reči, u nekim slučajevima čak odbacuje pravila koja nisu uspela da se ukorene u svakodnevnom govoru. Oko ovog potonjeg vode se večite rasprave – treba li jezik da se strogo drži jednom uspostavljenih pravila ili da se „pokorava” onome što većina govori i piše?
O ovom i još nekim jezičkim pitanjima razgovarali smo sa jednim od urednika izdavačke kuće Eduka, autorom gramatika i čitanki za osnovnu i srednju školu, profesorom srpskog jezika Jelenom Žurić.
– Potpuno ste u pravu kada kažete da je jezik živ – između ostalog, ne postoji slučajno podela na žive i izumrle (tzv. „mrtve”) jezike. Jezik se posmatra kao svojevrsni organizam: rađa se, razvija, neguje, bogati – ali i: zapostavlja, siromaši, umire (ostaje bez svojih govornika). Ili, kako je to lepo rekla Isidora Sekulić: „Jezik nije rečnik; jezik je čovek sa životom i življenjem čoveka.” A što se može pročitati i u našem udžbeniku Žubor jezika, za peti razred.
Nije retkost da se dva priznata stručnjaka za jezik ili čak više njih ne slažu uvek, pa i kada je reč o nekim važnim jezičkim pitanjima. Znači li to da jednostavno ne možemo reći da jezik kao takav ima strogo ustanovljena pravila i da vrlo često ni oni koji se profesionalno time bave nisu sigurni šta je pravilno a šta pogrešno?
– Razumljivo, složni smo jedino u tome da je jezik živ. A sve što je živo neprekidno je podložno novim ispitivanjima, posmatranjima, izučavanjima, definicijama – pa dakle i sumnjama, osporavanjima, nesaglasnostima, raspravama i tome slično. Malo se i šalim, ali je suština tu. Šta je važno da znamo: srpski jezik je (kao i mnogi drugi jezici) normiran, standardizovan – što znači da postoji književnojezička norma. Ona se ogleda u gramatici, rečnicima i pravopisu (što je već Vuku Karadžiću bilo jasno kada je započeo svoju borbu za srpski jezik).
Jezik živi, razvija se i menja (ne samo u govoru nego i u pisanju), a sa njim i nauka o jeziku. Osim toga, prirodno je i da jezik varira (raslojava se) teritorijalno (dijalekti), socijalno (npr. žargon) i funkcionalno (funkcionalni stilovi). Naročito je važno da znamo kako svaki idiom ima svoje specifičnosti, i svoje vrednosti.
Možete li navesti pet najčešćih grešaka koje prave ljudi u Vašem okruženju?
– Mogu, nažalost, i više. Na primer:
1. kao posledica uticaja engleskog jezika, ali i gubljenja tradicionalnog značenja – sve prisutnije nerazlikovanje značenja prelaznog glagola oženiti i povratnog oženiti se: oženiti u srpskom jeziku traži dopunu pravog objekta – koji se iskazuje isključivo imenicom u muškom rodu (oženiti sina i sl.); greška tipa on je nju oženio (npr. Petar je oženio Mariju umesto Petar se oženio Marijom) znači: „oženiti ženu”, „naći joj ženu”, odnosno „da se žena oženila ženom”; glagolski pridev trpni glasi – oženjen; dakle, uglavnom, „oženiti se (ženom)” znači „stupiti u brak“ (da se muškarac oženio ženom; time je jasno – muškarci su oženjeni, a žene udate);
2. obzirom umesto s obzirom (uzrok je, valjda, strah od predloga s/sa, uz koji, kao što znamo, postoje ograničenja);
3. u vezi toga umesto u vezi s(a) tim (neko/nešto je u vezi s/a nekim/nečim);
4. poslednjih dva/tri/četiri dana/meseca umesto poslednja dva/tri/četiri dana/meseca (a poslednjih pet/šest dana);
5. oko/jedno desetak umesto samo desetak, jer to već znači oko deset. Primera ima mnogo više.
Šta mislite o tome što se jezička pravila često menjaju, prilagođavajući se tako svakodnevnom govoru? Da li se time prilagođavamo većini prihvatajući neznanje kao „vodilju”?
– Ne bih, ipak, rekla da se često menjaju jezička pravila. Prirodno je da se prati jezička praksa (u govoru i u pisanju) i da se preporučuje ne samo ono što je pravilno (normirano, standardizovano) nego i ono što je bolje (jezičkostilski primerenije). Pravopisna pravila su, recimo, podložnija promenama, ali ona su i – kako smo već rekli – pitanje konvencije. Verovatno mislite na neke nedavne „slučajeve”: pisanje imena naše epske junakinje majke/Majke Jugovića, i drugih – što je prilično podiglo prašinu, ne samo među prosvetnim radnicima (pogotovu zbog takmičenja). E, sad, dolazimo do ključnog pitanja: relevantne obavezne literature (gramatike i pravopisa) i pojedinačnih udžbenika, i njihove primene u nastavi. Tu ne bi trebalo da ima nesaglasnosti i nedovoljno jasno i čvrsto postavljenih pravila.
Kad smo kod toga, koliko smo, kao nacija, pismeni? Koliko nam je bitan jezik i to da ga sačuvamo?
– S obzirom na ukupne okolnosti, još smo i dobri. Najpre, čini mi se da bez preterivanja možemo da kažemo kako nema čoveka koji je ravnodušan prema jeziku. Pogledajmo samo naše narodne poslovice o jeziku, govoru i rečima, u kojima je nataloženo čovekovo vekovno iskustvo – u vezi sa moći i nemoći, snazi i slabosti, značaju i vrednosti jezika/govora, ali i ćutanja. Ni danas nije mnogo drugačije: od toga da su ljudi u stanju da se opklade „kako se pravilno kaže/piše”, da tragaju za takvim informacijama (Klajnove Jezičke nedoumice možemo da označimo kao svojevrsni bestseler u toj vrsti literature), do toga da drže do svog jezičkog osećanja i jezičke kreativnosti. Nevolja je u tome što smo zemlja koja ima neshvatljivo mali broj časova maternjeg jezika u školi (koliko mi je poznato, Francuzi imaju 12, a Rusi 9) i to sa tendencijom koja, nažalost, izvire iz nadležnih institucija – da se taj broj i nadalje redukuje. Kad se tome pridoda i čest izostanak lektora u izdavačkim kućama, kao i u štampanim i elektronskim medijima, koji imaju najjači uticaj na jezičku (govornu i pisanu) praksu – rezultati su zaista vidljivi. Videli ste, ima izvesnih akcija kao što su Negujmo srpski jezik ili Sačuvajmo srpski jezik, a sve je više i sajtova koji se bave jezičkim pitanjima (Srpski jezički atelje, Jezikofil i drugi).
Strane reči se veoma lako „prime”, čak i kada za neki pojam postoji naša reč. Tuđice, skraćenice koje se koriste u pisanju kako bi poruka bila što kraća (bzv, vrvt…), ugrožavaju li srpski jezik?
– Rekla bih da ipak ne ugrožavaju. Sve je to, u prvom redu, neminovnost: međujezički uticaji, dinamika komunikacije i komunikacijska potreba za sažimanjem i skraćivanjem. (I u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koriste se skraćenice.) Nema jezika koji se od toga može potpuno zaštititi (osim mrtvih). Pored toga, specifičnost naše jezičke situacije (i tzv. politike) jeste u tome da njome ne vlada jezički purizam („čistunstvo”): rekli smo i to da je leksička norma elastična. Na primer, u zapadnoj varijanti (sklonoj purističkom odnosu) karakterističan je kalk, stvaranje (tvorba, građenje) domaće reči po modelu (tvorbenoj matrici) strane reči.
Zahvaljujući tom načinu tvorbe dobili smo, na primer, reči: sladoled, utisak, priručnik, neboder (oblakoder) i mnoge druge. Doduše, u toj varijanti se, u jedno vreme naročito, javio i specifičan „novogovor” – izmišljanje reči, po cenu da one zvuče neprirodno, pa čak i rogobatno. Dakle, pozajmljenice ili tuđice neminovni su „dodatak“ svakom jeziku, pa i srpskom. Ali – to nikako ne treba da se čini nekritički, pomodarski (da ne kažemo „snobovski“: setimo se Sterijine Feme), iz lenjosti i iz nemara. Rečnik novijih anglicizama Vere Vasić, Tvrtka Prćića i Gordane Najgebauer – Do yu speak anglosrpski? odličan je vodič za plovidbu tim morem. U Edukinim udžbenicima za srpski jezik, čitankama, i posebno gramatikama i radnim sveskama, a naročito u Đačkom jezičkom priručniku ima govora i o tome, jer smatramo da učenje jezika (i učenje o jeziku) ne podrazumeva samo usvajanje određenih pravila nego i razvijanje svesti o tome koliko je važna jezička kultura (kultura izražavanja) – i usmena i pisana.
Imaju li televizija i internet uticaja na opštu pismenost? Spikeri, novinari… koliko se trude da govore pravilno i koliko to utiče na podizanje (ili opadanje) nivoa opšte pismenosti?
– Audio-vizuelna sredstva imaju ogromnu, rekla bih gotovo „hipnotišuću” moć, jer utiču na primanje veoma snažnih utisaka preko dva naša čula koja su, najčešće, primarno angažovana u jezičkom učenju i opismenjavanju: čula sluha i vida. Znamo kako funkcioniše vizuelno pamćenje, ili ono što sluhom „zabeležimo”. Prema tome, velika je odgovornost. U Italiji je, na primer, televizija doprinela da Italijani (kod kojih su razlike među dijalektima možda još i veće nego kod nas) nauče književni jezik; mi smo svojevremeno imali, na TV Beograd, Kiku Bibić i TV Bukvar, ili Operaciju 30 slova, na primer. Takav obrazovni program odgovarao je tadašnjem vremenu. Ni danas ne bi trebalo odustajati od obrazovne funkcije elektronskih (i drugih) medija (radija, televizije) – razume se, primereno sadašnjem vremenu i savremenom senzibilitetu. A neophodnost postojanja lektora već smo pomenuli.
Koliko se kvalitetno jezik i pravopis izučavaju na školskim časovima? Mogu li deca koja paze na časovima iz osnovne škole izaći sa dobrim poznavanjem jezičkih pravila?
– Mogu, kako da ne. Sticajem okolnosti, poznajem mnogo svojih kolega (raznih generacija) koji predano, s velikom ljubavlju i posvećenošću, uče našu decu srpskom jeziku i književnosti. Na redovnoj, dopunskoj i dodatnoj nastavi; spremajući sa njima školske priredbe i predstave; pripremajući ih za takmičenja u recitovanju, iz poznavanja srpskog jezika i književnosti; razvijajući i negujući ljubav prema jeziku, književnosti i umetnosti uopšte – tako što godinama održavaju brojne sekcije (radionice): jezičke, literarne, dramske, recitatorske. Nevolja je što, nažalost, kod mnogih, entuzijazam popušta pred zahtevima egzistencije („poezija srca raspršuje se u prozi svakodnevice”): materijalni položaj, uslovi rada (loše stanje školskih zgrada, nepostojanje savremenih nastavnih sredstava, nemogućnost da se zadovolje standardi savremene nastave, slabe mogućnosti za stručno usavršavanje), a onda su tu i vrlo složeni zahtevi Ministarstva s jedne strane i socio-kulturni „miljei“, s druge. I da naglasimo: potrebno je više časova srpskog jezika u školama. Pored toga, važno mi je da istaknemo i ovo: nikako ne treba ukidati školske biblioteke, što je, kako se čini, takođe tendencija (da ne kažemo: namera). Jezička pismenost, opšta kultura i temeljno obrazovanje stiču se čitanjem – te je uloga školskih biblioteka, doprinos školskih bibliotekara, od neprocenjive vrednosti.
Koliko se kvalitetno jezik i pravopis izučavaju na školskim časovima? Mogu li deca koja paze na časovima iz osnovne škole izaći sa dobrim poznavanjem jezičkih pravila?
– Čini mi se da je to vrlo jednostavno: najpre, svojom ljubavlju (očaranošću) jezikom, ali i književnošću i drugim umetnostima (pozorištem, filmom, vizuelnim umetnostima), spremnošću i na interdisciplinarne pristupe; pre stvaralačkim (kreativnim) pristupom nego „propisivanjem“. Bez krutosti i strogog nametanja, a sa poštovanjem i negovanjem onoga što svaki čovek, naročito kad je dete, ima: maštovitosti, potrebe za igrom (stvaranjem) i govorom/razgovorom, radoznalosti i kritičkog mišljenja. I to ne bi trebalo da važi samo za nastavnike srpskog jezika. Kulturu govora treba da neguju svi nastavnici. Koliko mi je poznato, u Italiji svaki nastavnik (ma šta predavao) polaže ispit iz poznavanja italijanskog književnog jezika i pravopisa: to je uslov za rad u školi.
Intervju vodila: A. C.