Невероватно је да се у једној генерацији, а још невероватније у истом разреду професора Косте Вујића задесе млади људи који су се спремали за век који ће настати и чија ће имена постати историјско оличење једне епохе у коју су ушли као академици, професори, министри, уметници, политичари и други угледници.
Професор Коста Вујић рођен је 1. маја 1829. у Земуну где је завршио српску и немачку школу. Првих пет разреда гимназије је похађао у Сремским Карловцима, а шести у Првој мушкој гимназији у Београду, где је касније извео на пут разред који је остао упамћен за сва времена. Завршио је Филозофски факултет у Београду.
Био је београдски боем који се као велики гурман стриктно држао правила приликом ручавања: супа код Руског цара, говедина у Коларцу, вариво у Балкану, а печење уз обавезну чашу вина у Паризу.
Бриљантне ученике „који не знају све, али знају да мисле“, а по којима данас носе имена улица Београда, у последњој генерацији професора Косте Вујића су чинили: Михаило Петровић Алас, Јован Цвијић, Јаков Продановић, Милорад Митровић, Павле Поповић, Љубомир Стојановић и други.
На основу истините приче о доброћудном особењаку и хедонисти, али пре свега изврсном педагогу, Милован Витезовић је 1983. прво објавио роман Шешир професора Косте Вујића, а потом је реализован и ТВ филм премијерно представљен 24. фебруара 1972. који је публика толико заволела да је као најгледанија драма исте године репризиран чак шест пута, чиме је заузео место у Антологији телевизијске драме (1974).
Лик професора Вујића у ТВ драми која је до данас задржала титулу најгледаније у историји домаће телевизије тумачио је Павле Вујисић, а потом је снимљен и филм у режији Здравка Шотре у коме лик омиљеног професора тумачи Александар Берчек, док ученике несвакидашње младалачке енергије разреда за сва времена тумаче: Милош Биковић, Љубомир Булајић, Александар Радојичић, Матеја Поповић, Урош Јаковљевић, Никола Ранђеловић, Давор Перуновић и Младен Совиљ.
Читајући текст академика Михаила Петровића – Мике Аласа, који је поводом стогодишњице Прве мушке гимназије објавио Јеж 1938. године, Милован Витезовић се упустио у истраживање те славне генерације. „Они су генерација слободе и тако су се и понашали. Они су, без обзира на лична и научна опредељења, били у бити песници. Они су наш разред живих песника. Они су се спремали за век који ће настати. Спремали су се да српство ослободе својим постигнућима. Они су умом мењали свет”, рекао је Витезовић.
„Слушај ти, мангупе Петровићу, дабогда ти мени, једном, постао академик, па морао сваку своју реч неколико пута да вагаш, пре него што ли је изговориш. Молим!“
Само педагог посебне врсте као што је био професор Вујић, могао је да овај враголаст разред будућих великана, препозна, заштити и помогне им да наставе свој пут штитећи их од разгоропађене власти. Хедониста у души, он успева да спречи тадашњег директора да због певања серенаде испод прозора ћерке министра унутрашњих послова, избаци из школе зафрканта сјајног ума, будућег дипломца Сорбоне, академика Аласа и будућег великог песника и бунтовника Митровића. Ексцентрични професор је имао храбрости и да се заложи за будућег политичара Јакова Продановића, који се усудио да у то време постави питање: “Зашто у историји поред владара нема народа?”
Филмска прича о професору Кости Вујићу, најоригиналнијем професору 19. века, у чијем разреду се нашла непоновљива дружина матураната Прве мушке гимназије, освојила је Награду публике на Фестивалу новог балканског филма БаНеФФ 2013 у Шведској.
Уживајући у свом професорско боемском животу, професор Коста Вујић се није оженио и нема директних потомака. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници коју је за живота сам себи подигао, а којој се данас губи сваки траг. Напустио нас је 26. марта 1909. оставивши за собом разред какав није постојао ни пре ни после и који је остао забележен у историји као генерација која је у живот ушла кораком којим се мери време.
Све ми се чини да ћемо ми у будућности бити познати само по томе што смо били њихови професори.
проф. Коста Вујић
Извор: medias.rs