У децембру прошле године, у Деспотовцу, одржана је једна необична изложба. Необична по томе што је њен аутор, Јован Павловић, уметник који овај позив схвата врло озбиљно, али не као своју једину професију. Он је уједно и професор математике у Математичкој гимназији.
Никако није могао да утиша своју праву природу, па се кроз његова предавања често промоли (и радо улази у уши ученика) и приповест о уметности која данас тежи да се утиша или чак потре, иако је нераскидивим спонама спрегнута са причом о човечанству.
Како се уметник предуго бави овим позивом који храни (а сваки уметник ако нема патрона мора имати професију), математика је лако нашла пут у Јованова уметничка дела. Као у причи о кокошки и јајету, нико више не разазнаје шта је ту старије – уметник или математичар, математичар или уметник. Сасвим је сигуран само утицај Клеа и Мироа, иако очи појединих посматрача виде и одјеке достигнућа Маљевича и Кандинског.
Посебно ми је драго што се све одиграло у граду под окриљем велелепне Манасије у којој леже мошти правог горостаса међу владарима – Стефана Високог, за кога се прича да је са собом књиге носио када је и у битке кретао. Деспот је успео да буде луча у мраку турског вазалства када је свом народу поред пуког преживљавања обезбедио и просперитет. Описују га као државника и песника, истанчаног укуса, ретко образованог, са оштрим оком да препозна најбоље ликовне уметнике и одабере врхунске мајсторе за осликавање својих задужбина.
Рекли су нам: „не можете отићи из Деспотовца, а да не видите Манасију“. Мислили смо: „шта то може да нам понуди што већ нисмо пронашли у Студеници и Жичи, у околини нашег Краљева?“ Наравно – преварили смо се.
Опасана моћним зидинама које одолевају вековима, Манасија зрачи посебном спиритуалношћу, и непролазном лепотом. Достојна је владара чије мошти чува под својим кровом, заједно са приказима анђела ратника (који су први пут баш овде осликани у покрету). Изрази лица са фресака као да опомињу: „не стојимо мирно, јер ништа на овим просторима не пролази заувек, а заборав призива зло изнова.“
Под окриљем овакве светиње (смештена је само 2 километра од центра града), у сени ванредног владара, одвијао се и наш изузетан и за памћење дан: ПРВА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА Јованових ликовних радова.
– По звању сам математичар, волим да се играм облицима, тако да је то некако природно уследило. Испрва се то односило на цртеж, прочишћен, геометријски, али опет лирски – који има извесну емотивну тежину. Потом се испоставило да ти облици најбоље могу да се попуне колажом, односно, изрезаним облицима који су накнадно лепљени тако да се стиже до комплекснијих композиција које превазилазе ту првобитну шему и цртеж који је иницијална идеја, заправо иницијална каписла за уметничко стварање. – рекао је Павловић за РТВ Стрела.
Као наставнику, Павловић каже да му је управо битно да његове ђаке привуче нешто што је креативно, оригинално, нешто што је јединствено.
– Верујте, нико не остаје имун на такав подстицај. Уколико се ствари цементирају, уколико сматрамо да су непроменљиве, онда нам нису привлачне. Млади од тога одустају, о којој год области да се ради. Уколико може да се уради нешто креативно, ново, необично, да се на тај начин допринесе игри, онда се млади веома лако ангажују. У том смислу бисмо могли, и требали, да посматрамо школу на један креативан начин.
Павловић каже и да је уметност његово озбиљно занимање ван професије.
– Сликарство не посматрам као хоби, већ пре као животни позив или опредељење. Када је реч о томе када су настала нека дела, поново бих се позвао на туђе речи, овог пута на образложење једног сликара. Рецимо да је насликао једно дело у року од неколико сати, а када су га у помало подсмешљивом маниру упитали колико му је времена требало да тај уметнички рад доврши – одговорио је: 30 година. Вредне ствари дуго сазревају – што је спознаја коју покушавам и деци у школи да пренесем – иако можда нису одмах евидентне, нису материјализоване. Нешто у људском духу зри, ври, мења се – размишља, прекраја, и допуњује.
Повезујући позив уметника и наставника, Павловић објашњава да, као и уметник и наставник мора да има неку врсту визије, шта би то требало да буде.
– Често ни сам уметник не зна шта је то, па и њега дело изненади. У том моменту је можда и најсрећнији, јер су заједно, слика и он, дошли до неке нове спознаје. Слично је и са образовањем. Васпитач и ученици заједно долазе до нечег новог, аутентичног, што би потом да поделе и ван учионице. Нисам, дакле, увек ја тај који би да нешто искаже. Опет, све је започело као врста интимног дневника. На неким сликама може да се примети да су записани наслов и датум, пре него што су урамљене, као да је истргнута страница из журнала. Можда све то није било за неки шири аудиторијум. Нека дела су испрва приказана у дневној соби. Онда сам приметио да различити људи на њих различито реагују. Интересантна је та реакција. Људи од којих то не бих очекивао, ишчитавали су необичне ствари којих ни ја нисам био свестан док сам стварао. Тај разговор тече, између уметника, слике и публике. То је размена енергије и идеја.
Приредила: Марина Павловић