Како допрети до неког чији је посао да допре до других? Како допрети до неког ко је због наведеног најчешће врло затворен за другачије или нове погледе? Драге колеге, како да допрем до вас?
Желим да поделим са вама своју веру да баш ми можемо поправити много тога сада и овде ако прихватимо реалност овог тренутка. Свет се у неколико претходних деценија променио више него у неколико претходних миленијума у сектору у ком ми радимо. А то је дистрибуција знања.
Да би се дотични поступак одвијао како треба у смислу квалитета, Министарство просвете запошљава више факултетски образованих људи него било која друга институција или компанија. А ти образовани људи који су одабрани да раде са децом и у корист деце смо ми. Ми смо одабрани за овај одговорни посао обликовања људских душа.
Не знам каква и да ли Министарство има нека очекивања од мене, али моја су велика. Када сам већ одабран за овај лепи задатак ја желим да дам свој допринос. Напомињем и то да је за децу која су угрожена у матичним породицама ангажован предавач у овој проширеној породици коју зовемо школа – светло на крају дугог и мрачног тунела. Позитивни узор који може губитничку причу покренути у супротном правцу.
Вратимо се на знање. Да би све било занимљивије, оно се данас дели бесплатно. Александријска библиотека је коначно демократизована и сада је свима и у сваком трену доступна. Самим тим, школа је изгубила део своје магије – нисмо више чувари степеница које воде до раја.
Овакав развој догађаја је могуће тумачити на два начина: а) „страшно страшно“ или б) „хвала Богу“.
С обзиром на то да је реку живота немогуће преокренути у прошлост ја бирам под б) и тврдим да однос између школе и интернета подсећа на однос између сликарства и фотоапарата. Када су израђене прве фотографије сликари су славили јер нису више морали да сликају само портрете, већ су могли да крену у лов на суштину.
Предлажем да учинимо исто. И због нас и због деце.
Хајде да се мање бавимо испуњавањем форме, а више самом суштином.
Ако је већ умањен значај градива, шта ће онда заузети централну позицију у нашем раду са ученицима?
По мом скромном разумевању то би могла бити животна философија. На првом месту захвалан однос према сопственом и животу у опште. Затим прихватање одговорности за себе. Онда однос према ближњима, то јест Љубав у најширем смислу. Ово је доста да данашња деца израсту у успешне људе и то у суштинском смислу. Када кажем „суштинском“, мислим на то да израсту у психички здраве и функционалне одрасле особе који живе у миру са собом и другима и узимају активног и конструктивног учешћа у животу заједнице којој припадају.
А ви сад драги моји мислите „Али ми нисмо школовани за философију!“. У праву сте. На срећу – лако је. Просто применимо исти овај програм прво на себи: прихватимо себе такве какви смо. Прихватимо свој живот какав год да је са пуном захвалношћу. Прихватимо пуну одговорност за сопствене поступке према себи, свима и свему. Опростимо ближњима што смо себе узнемиравали због њихових непромишљености.
Када све ово урадимо највећи део посла је већ обављен. Дечица су паметна и осетљива. Она ће несвесно реаговати на наше ангажовање и кренуће да се понашају другачије, прво према себи а затим према свему око себе.
И онда нам остаје онај најлепши део – да растемо заједно са њима 🙂
Аутор: Срђан Плавшић