У савременој Србији, штрајк просветних радника постао је готово ритуална радња: најави се, одржи неколико дана или недеља, произведе привид отпора, а затим се заврши без икаквих суштинских помака. Плате остају бедне, услови рада непромењени, а углед професије још више нарушен. Штрајк, као класично синдикално средство борбе, има смисла само када може да произведе озбиљан притисак на систем – када погађа нерве друштва и када последице непосредно и болно осећају они који одлучују.
Виталне привредне гране или здравствени сектор то могу постићи: прекид рада зауставља производњу, обуставља болничке процедуре, ствара ургентни проблем. Просвета, међутим, не функционише тако. Настава се може одложити, надокнадити или, у најгорем случају, игнорисати, док политички врх наставља своју дневну агенду без реалног губитка.
При том, штету од штрајка не трпе политичари нити доносиоци одлука, већ сами просветари и ученици. Наставници губе део већ мизерних примања, а деца губе континуитет у образовању. У ситуацији када ниједан од претходних штрајкова није донео значајну промену, поставља се питање: зашто и даље инсистирати на средству које не функционише?
Одговор мора да буде јасан: ако традиционални штрајк не даје резултат, наставници морају осмислити нову стратегију притиска, прилагођену сопственој позицији и могућностима.
Јединствени синдикат – из базе, а не из апарата
Постојећи синдикати у просвети често су међусобно супротстављени, бирократизовани и ослоњени на исту политичку матрицу од које би требало да буду независни. Њихова преговарачка моћ је разводњена, а акције неусклађене.
Решење би било стварање новог, јединственог синдиката који не би зависио од државног финансирања, него искључиво од чланарина својих чланова. Тимe би се избегао кључни проблем – могућност да власт утиче на вођство синдиката преко финансијских механизама.
Чланарина мора бити значајно већа него сада, али и даље разумна, како би се постигла масовност – довољно висока да омогући стабилно финансирање рада синдиката, а довољно ниска да је већина наставника може плаћати без оптерећења.
За почетак, уговори са адвокатским канцеларијама су најбоље решење за правне послове: уместо запошљавања сталних правника, синдикат би плаћао месечни паушал адвокатима, који би водили случајеве чланова, давали правне савете и заступали их пред институцијама. Тако се уз ограничене трошкове добија стручна и стална правна подршка.
Организација:
– Иницијални одбор формирају наставници из различитих крајева Србије, са јасним критеријумима: бескомпромисна независност, транспарентно финансијско извештавање, ограничен мандат руководства.
– Чланарина дефинисана тако да синдикат може финансирати медијску стратегију, правну заштиту и истраживачки рад.
– Чланство отворено свим просветним радницима, без обзира на тренутну синдикалну припадност.
– Стратегија притиска базирана на правним процесима, јавним кампањама и системском лобирању.
Јако струковно удружење – углед као валута моћи
Синдикат се бори за материјалне интересе, док би струковно удружење имало задатак да брани углед професије, поставља стандарде рада и обраћа се јавности из позиције ауторитета. Оно би осим наставника, окупљало и универзитетске професоре, педагошке стручњаке, психологе и јавне интелектуалце.
Шта би радило?
– Редовно објављивало стручне анализе стања у образовању, с конкретним предлозима мера.
– Водило јавне дебате, трибине и конференције о кључним проблемима образовног система.
– Креирало „црне листе“ просветних политика и потеза власти који урушавају квалитет образовања – уз аргументацију и податке.
– Сарадња с међународним образовним организацијама.
Активно лобирање код свих политичких групација
Просветни радници и њихова удружења морају водити стално, професионално лобирање код свих парламентарних странака – и позиције и опозиције – како би проблеми у образовању постали што видљивији онима који одлучују.
То не значи давање политичке подршке било коме, већ систематско слање података, анализа и предлога законских решења свим посланичким клубовима, са посебним нагласком на владајућу већину која има кључну улогу у доношењу буџета, закона и правилника.
Медијска стратегија – од дефанзиве до офанзиве
Просвета се у јавности често појављује тек када дође до скандала или протеста. Потребно је осмислити континуирану, професионалну медијску стратегију којом би просветни радници сами креирали наратив, уместо да буду пасивни објекти туђих интерпретација.
Кључни елементи:
– Тим за односе с јавношћу који свакодневно прати медијски простор и пласира саопштења, анализе и коментаре.
– Активно коришћење друштвених мрежа – не само као простор жалби, већ као канал за пласирање инспиративних прича из учионица, примера добрих пракси и отворених писама властима.
– Припрема видео-материјала, инфографика и кратких едукативних садржаја који јасно и визуелно показују колико је образовни систем запостављен.
Правна борба и системска документација
Уместо да енергија оде у протесте, треба је усмерити у правне процесе. Свако кршење закона – од преоптерећења наставника администрацијом, преко незаконитих одлука директора, до непоштовања колективног уговора – мора се документовати и слати судовима и инспекцијама.
Ако би јединствени синдикат или струковно удружење имали сталну правну службу путем уговора са адвокатским канцеларијама, могли би у континуитету водити десетине процеса против свих неправилности, чиме би постепено подигли цену непоштовања права просветара.
Настава и квалитет – неупитна обавеза
Без обзира на висину плате, настава и квалитет не смеју трпети. Квалитетан рад нема алтернативу – он је морална обавеза наставника и најјаче оружје професије. Јавности се мора показати да просвета, и када је потцењена, одржава високе стандарде и постиже резултате.
Уместо спуштања критеријума, потребно је упорно подизање стандарда, враћање дисциплини и враћање традиционалном образовању у смислу захтевне наставе, озбиљних провера знања и јасне хијерархије у учионици. Тимe просветни радници доказују да не пристају на деградацију професије и да од државе траже признање те вредности.
Од ад хок протеста ка политички видљивој акцији
Штрајк у просвети, у садашњој форми, исцрпљује ресурсе и вољу наставника, док не производи стварну промену. Потребна је стратешка трансформација борбе: од ад хок протеста ка дугорочној, организованој, медијски писменој, правно поткованој и политички видљивој акцији.
Јединствени синдикат из базе са реалном чланарином, снажно струковно удружење, стална медијска присутност, правна борба и лобирање код свих политичких фактора – то су стубови нове стратегије. Темељ свега је порука: у учионици се ради озбиљно, на високом нивоу, без обзира на све спољне околности. Само тако се враћа углед професије и ствара притисак који власт не може игнорисати.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора