Детињство некад и сад. На измаку смо 2021. године и слободно можемо рећи да је технолошка револуција у потпуности изменила свет око нас. Ни сама нисам рођена тако давно, а чини ми се да између мог детињства и детињства данашњих нараштаја стоје векови. Свет се убрзано развија, природа одрастања се мења. Као крајње логичан намеће се закључак да је развитак технологије неумољиво истиснуо природу из дечјих живота. Игралишта су заменили компјутери, лопту и ластиш џојстици, таблети и паметни телефони. Уместо читања књиге и играња друштвених игара, радије се бирају видео-игрице. Дружење и комуникација своде се на четовања и дописивања путем друштвених мрежа. Данас је потпуно нормална појава да сваки други трогодишњак уме да барата мобилним телефоном. Да ли је заиста неопходно да деци од најранијег узраста буде доступна сва та технологија? Оно што су некада били албуми са сличицама и миришљави папирићи данас су Фацебоок, Инстаграм, Тwиттер и којекакве друге интернет аликације. Коришћење малочас поменутих мрежа код данашње омладине намеће се као императив, а свако ко не жели да се прикључи и буде заслепљен овим трендом бива обележен као чудак, аутсајдер. Оно што су некада били искрени осмеси, срамежљиви погледи и комплименти данас су лајкови, шерови и коментари испод до перфекције исфотошопираних и испегланих фотографија. Некада је детињсво било детињство, а данас деца константно журе да што брже одрасту. Где је нестала она радост ишчекивања фотографија са старих апарата? Нама није било битно да позирамо и пегламо сваку фотографију, било нам је битно да забележимо тренутке нашег одрастања и сакупљамо успомене.
Период нашег одрастања и одрастања данашњих генерација неупоредив је. Некада смо се искрено дружили, одлазили једни другима у посете, користили сваки тренутак да будемо напољу, возимо бајс, ролере, шетамо, скачемо, дишемо на отвореном. Имали смо и ми телевизоре, конзоле и видео-игрице, али смо имали и неки ред. Родитељи су и нама куповали играчке, али су нас и учили томе да развијамо креативност и машту. Неретко се дешавало да сами смишљамо нове игре, да од старих играчака правимо нове. Учили су нас да је скромност највећа врлина, а данас се скромност сматра маном. Све је некако наопачке! Полуларност се мерила успехом у школи, спортским достигнућима, а данас бројем пратилаца и лајкова. Умели смо да поштујемо старије, знали смо за ауторитет. А данас?! Уместо уз емисије „Лаку ноћ децо”, „Бранко Коцкица” и „Музички тобоган”, наша деца одрастају уз ријалити програме, јутјубере, инфлуенсере итд.
Чињеница је да ће свет и даље наставити да се развија и, ма колико то нама не одговарало, нећемо га променити. Једино што можемо да урадимо јесте да нашу децу припремимо за све што их чека, да у њих усадимо праве вредности, да их научимо да паметно користе технологију, да их заштитимо од лошег утицаја друштвених мрежа и да им, пре свега, омогућимо да буду деца, јер детињство је најлепше и најбезбрижније доба. Дошло је такво време да родитељи имају све мање времена за своју децу. Сви некуда јуре и журе, гребу, раде од јутра до сутра не би ли деци обезбедили све што им је неопходно. У читавој тој јурњави, они заборављају оно најбитније, а то су деца. Мислим да нам наша деца, кад мало одрасту, неће толико замерити на недостатку неких материјалних ствари, на томе што нису имали најновије играчке или брендирану гардеробу, али нам мањак времена проведеног са њима, њихово дигитално детињство и недостатак основних манира сигурно неће опростити.
Аутор: Душица Совиљ, професорка српског језика и књижевности