У Чикаго сам се преселила пре неких годину и по дана. У Србији сам више од 15 година радила као приватни професор математике, нацртне геометрије, физике и механике. Радила сам са децом и студентима. И сада у Чикагу радим исти посао. Волела би да моји бивши ђаци ово читају јер имам пуно тога да им кажем. Надам се да ме нису заборавили. Била сам јако груба са већином од њих и то из само једног простог разлога: Желела сам да науче и да буду најбољи. Верујте да сам најгрубља и најсуровија када радим са сопственим дететом. Са Американцима сам потпуно опуштена и насмејана. Није ми стало нити ми може бити стало до њих као до наше деце. Не кажем да се не трудим, али емоције остављам по страни.
Ово сада пишем да бих објаснила како функционише америчко школство, и које су разлике између европских и овдашњих школа, као и да би разбила неке митове о Америци у које сам и сама веровала док нисам дошла овде.
Генерални закључак који имам о америчком школству је да да је међу најгорим на свету. Национална стратегија о образовању не постоји. Образовање је бизнис око кога се врте ненормалне количине новца и држави није у интересу да ланац незнања и лоповлука прекине и да се народ образује. Школе не служе да се деца ичему науче него да се створи безбедна средина, а највећа реклама за школу овде је што им се нико од деце у школи није потукао нити је ушао са оружјем. Неколико директора школе је било шокирано кад сам питала за наставни план и програм и колики је проценат деце из њихове школе уписао колеџе или добре средње школе.
Постоје државне и приватне школе (од основне до факултета). Државне школе су јефтино губљење времена, док су приватне школе веома скупо губљење времена. Једино што у Америци вреди, то су мастер студије (донекле, а и зависи које) и докторске студије (скидам капу!). На докторским студијама на већини универзитета нема Американаца, ни као студената ни као професора. Сувише су необразовани да би могли да буду примљени. Тачније током основног школовања не науче довољно да би могли да наставе студирање. Оно што ме је јако обрадовало је да са простора бивше Југославије има доста наставника и професора у школама и факултетима као и да важе за веома добре, а студенти их доста цене. У суштини Евпропљани доминирају својим знањем овде.
Основна школа овде траје девет година, а у школу се креће са пет година. Моја кћерка је ишла годину дана у државну школу. И неће никад више. Никад. НИКАД. Први мој шок је био када сам видела да деца овде у школама седе на поду. Имају столице и столове, али потпуно је нормално да тамо где су пре пет минута газили прљавим ципелама, седну и играју се или раде нешто што је учитељица задала. Исто тако, потпуно је нормално да у ходнику школе седну да би се обули или јер су једноставно уморни. Американци су јако прљав народ, о томе ћу писати у некој другој теми.
Други шок који сам доживела је била потпуна некомпетентност учитељице. Једног дана сам јој пришла и рекла да смо ми имигранти, да у кући причамо српски језик и да ми треба књига по којој раде и план и програм да би могла некако да пратим шта се дешава и да евентуално потражим помоћ неког ко прича боље енглески од мене. Рекла је да она за то нема времена и да ће ми доставити списак књига за неколико дана. Чекала сам и више од тога, а када сам реаговала, добила сам имејл од ње са линком ABC mous (за оне који не знају, то је сајт са песмицама, успаванкама и игрицама за децу од три до пет година). Мало је рећи да сам полудела. Звала сам директорку, школски одбор у Чикагу, школски одбор државе Илиноис и све које сам могла да зовем да се жалим. Било ми је невероватно да неко ко 26 година ради у школи не зна које књиге користи док предаје. Имала сам утисак да ме сматрају ванземаљцем. Ко то још пита? Ког још брига шта ће дете научити у школи? Списак књига никада нисам добила. Већину информација шта дете треба да научи у школи у првим разредима сам добила од мојих студената.
Овде су иначе синдикати ПРЕЈАКИ. Ако сте наставник и уђете у Унију (наш синдикат), можете да радите шта вам је воља! Једини начин да изгубите посао је да урадите неко криминално дело на послу (да убијете, ударите, сексуално узнемиравате неког или дођете под дејством алкохола и наркотика). Наставници ником не полажу рачуне (нарочито они из државних школа, боља је ситуација у приватним), и можете да ни не знате шта предајете, радно место вам је загарантовано. У једној од бољих средњих школа у Чикагу математику предаје наставник коме је ‘мајор’ била историја а ‘минор’ математика. То вам је као први страни језик вам је био енглески, други француски, а ви сте професор француског. С тим да они са тим ‘минор’ не науче апсолутно ништа (објаснићу и ово у току текста). Тај исти наставник је покушао да сам реши тест који је планирао да да деци, и имао 75 од 100 поена. Није се чак ни постидео кад је то рекао пред целим разредом.
Наставници примају плату у зависности од стручне спреме и година стажа. Најнижа плата је око 45 000 долара годишње (са бечелор, што би била наша висока школа) до 70 000 долара са факултетом и са пар година радног стажа, што је морате признати сасвим солидно. Ако радите петнаестак година радног стажа или ако имате докторску дисертацију, и предајете колеџ предмете у средњој школи (објаснићу и ово шта значи), плата иде до 110 000 долара годишње. Ради се до 4, имају дуже распусте и мноооого више празника када се не иде у школу. Све је, наравно, то њима плаћено. По неком новом закону имају олакшице при куповини кућа, и разне друге бенефиције (здравствено осигурање за целу породицу рецимо). НИКОГ ОД ЊИХ НИЈЕ БРИГА ДА ЛИ СУ ДЕЦА НАУЧИЛА НЕШТО.
Постоји једна тамна страна америчког друштва, а то је “легално дрогирање” деце лековима за АDHD (поремећај пажње и хиперактивност). Ако вам је дете хиперактивно (што обично и јесте јер је дете), а ви не можете да га обуздате или вам једноставно недостаје ваш мир, одведете дете код лекара, он препише лекиће, стрпа паре у џеп које му да фармацеутска индустрија, дете је зомбирано и сви срећни. Осим малог зомбија којем је живот потпуно уништен. Тако нешто слично раде и наставници по школама. Чврге и одласци по ћошковима су забрањени и ако у разреду постоје немирна деца, ви предложите родитељима те деце да их одведу код лекара. Исте лекове дају и деци која “имају поремећај у учењу”. Ово стоји под знацима навода јер једноставно сваки лош наставник може да каже да су деца ниже интелигенције и да не разумеју шта он прича, а да нико никад не преиспита да ли је тај наставник добар и да ли добро преноси знање.
Имала сам пар случајева где сам приметила “дрогирану”, а потпуно здраву, праву и бистру децу. Имала сам час са дечаком чија је мајка тврдила да има дислексију. Имао је Ф из математике (што би било као наша јединица). После само пар часова, добио је А на тесту (што би била наша петица). Отворено сам рекла жени да је дечко здрав и паметан и да нисам приметила код њега никакав поремећај. Почела је да плаче и објаснила ми да су га као малог одвели код лекара на препоруку учитеља у основној школи.
Пре неколико дана сам преклињала једну жену да не крене да даје кћерки лекове. Иначе, доста студената на факултету злоупотребљава те лекове пред финалне тестове и испите (што би ми рекли испитни рок). Купују их од људи којима су лекови преписани. Факултете заврше, а лекове наставе да узимају јер су створили зависност.
Наредни шок који сам доживела је када сам почела да радим као math tutor (приватни професор математике). Туторинг је овде потпуно нормална ствар, ако нешто на часу не разумете, наставник ће вам рећи на нађете тутора. Ако имате пара, све је решено, ако немате, никад нећете добити високе оцене. Велики број школа и колеџа запошљава туторе да помогну студентима. Нико се не сети да промени наставнике и преиспита њихов рад. Овде је потпуно нормално да тутор пише наставнику, обавести га да је кренуо да ради са дететом и да пита шта је то на шта треба обратити пажњу у учењу. Да ли треба да кажем да имам пуне руке посла? Тутори се ангажују за све и свашта, пре неколико месеци сам видела оглас за тутора шпанског и кинеског за бебу од девет месеци. Постоје чак и школе за припрему IQ тестова.
Наставни планови и програм и уџбеници се годинама не мењају. Школа углавном даје књиге ђацима на коришћење и они је после врате школи кад заврше разред. Неретко књиге уопште не користе него им наставник одштампа радне листове и из тога уче.
Још једна поразна чињеница је да наставници врло често користе потпуно идентичне тестове сваке године. Дешава ми се да када почнем да радим са дететом и питам да ми да тестове да видим где најчешће греши да на томе радимо, добијем одговор да се тестови НИКАД И НИКАКО не могу погледати кад се заврши час. Наставник само прочита поене кад прегледа тестове.
Деца у школу не носе свеске, него регистраторе, и у њих стављају радне листове и домаће задатке. Да ли треба да кажем да то у 99% случајева личи на купус салату у којој ни само дете не може да се снађе? Иначе, овде се у школама не уче писана слова, тако да огромна већина деце не уме ни да се потпише како треба. Рукопис им је све само не читак.
Наставиће се…
Извор: Милена Шовић