U Čikago sam se preselila pre nekih godinu i po dana. U Srbiji sam više od 15 godina radila kao privatni profesor matematike, nacrtne geometrije, fizike i mehanike. Radila sam sa decom i studentima. I sada u Čikagu radim isti posao. Volela bi da moji bivši đaci ovo čitaju jer imam puno toga da im kažem. Nadam se da me nisu zaboravili. Bila sam jako gruba sa većinom od njih i to iz samo jednog prostog razloga: Želela sam da nauče i da budu najbolji. Verujte da sam najgrublja i najsurovija kada radim sa sopstvenim detetom. Sa Amerikancima sam potpuno opuštena i nasmejana. Nije mi stalo niti mi može biti stalo do njih kao do naše dece. Ne kažem da se ne trudim, ali emocije ostavljam po strani.
Ovo sada pišem da bih objasnila kako funkcioniše američko školstvo, i koje su razlike između evropskih i ovdašnjih škola, kao i da bi razbila neke mitove o Americi u koje sam i sama verovala dok nisam došla ovde.
Generalni zaključak koji imam o američkom školstvu je da da je među najgorim na svetu. Nacionalna strategija o obrazovanju ne postoji. Obrazovanje je biznis oko koga se vrte nenormalne količine novca i državi nije u interesu da lanac neznanja i lopovluka prekine i da se narod obrazuje. Škole ne služe da se deca ičemu nauče nego da se stvori bezbedna sredina, a najveća reklama za školu ovde je što im se niko od dece u školi nije potukao niti je ušao sa oružjem. Nekoliko direktora škole je bilo šokirano kad sam pitala za nastavni plan i program i koliki je procenat dece iz njihove škole upisao koledže ili dobre srednje škole.
Postoje državne i privatne škole (od osnovne do fakulteta). Državne škole su jeftino gubljenje vremena, dok su privatne škole veoma skupo gubljenje vremena. Jedino što u Americi vredi, to su master studije (donekle, a i zavisi koje) i doktorske studije (skidam kapu!). Na doktorskim studijama na većini univerziteta nema Amerikanaca, ni kao studenata ni kao profesora. Suviše su neobrazovani da bi mogli da budu primljeni. Tačnije tokom osnovnog školovanja ne nauče dovoljno da bi mogli da nastave studiranje. Ono što me je jako obradovalo je da sa prostora bivše Jugoslavije ima dosta nastavnika i profesora u školama i fakultetima kao i da važe za veoma dobre, a studenti ih dosta cene. U suštini Evpropljani dominiraju svojim znanjem ovde.
Osnovna škola ovde traje devet godina, a u školu se kreće sa pet godina. Moja kćerka je išla godinu dana u državnu školu. I neće nikad više. Nikad. NIKAD. Prvi moj šok je bio kada sam videla da deca ovde u školama sede na podu. Imaju stolice i stolove, ali potpuno je normalno da tamo gde su pre pet minuta gazili prljavim cipelama, sednu i igraju se ili rade nešto što je učiteljica zadala. Isto tako, potpuno je normalno da u hodniku škole sednu da bi se obuli ili jer su jednostavno umorni. Amerikanci su jako prljav narod, o tome ću pisati u nekoj drugoj temi.
Drugi šok koji sam doživela je bila potpuna nekompetentnost učiteljice. Jednog dana sam joj prišla i rekla da smo mi imigranti, da u kući pričamo srpski jezik i da mi treba knjiga po kojoj rade i plan i program da bi mogla nekako da pratim šta se dešava i da eventualno potražim pomoć nekog ko priča bolje engleski od mene. Rekla je da ona za to nema vremena i da će mi dostaviti spisak knjiga za nekoliko dana. Čekala sam i više od toga, a kada sam reagovala, dobila sam imejl od nje sa linkom ABC mous (za one koji ne znaju, to je sajt sa pesmicama, uspavankama i igricama za decu od tri do pet godina). Malo je reći da sam poludela. Zvala sam direktorku, školski odbor u Čikagu, školski odbor države Ilinois i sve koje sam mogla da zovem da se žalim. Bilo mi je neverovatno da neko ko 26 godina radi u školi ne zna koje knjige koristi dok predaje. Imala sam utisak da me smatraju vanzemaljcem. Ko to još pita? Kog još briga šta će dete naučiti u školi? Spisak knjiga nikada nisam dobila. Većinu informacija šta dete treba da nauči u školi u prvim razredima sam dobila od mojih studenata.
Ovde su inače sindikati PREJAKI. Ako ste nastavnik i uđete u Uniju (naš sindikat), možete da radite šta vam je volja! Jedini način da izgubite posao je da uradite neko kriminalno delo na poslu (da ubijete, udarite, seksualno uznemiravate nekog ili dođete pod dejstvom alkohola i narkotika). Nastavnici nikom ne polažu račune (naročito oni iz državnih škola, bolja je situacija u privatnim), i možete da ni ne znate šta predajete, radno mesto vam je zagarantovano. U jednoj od boljih srednjih škola u Čikagu matematiku predaje nastavnik kome je ‘major’ bila istorija a ‘minor’ matematika. To vam je kao prvi strani jezik vam je bio engleski, drugi francuski, a vi ste profesor francuskog. S tim da oni sa tim ‘minor’ ne nauče apsolutno ništa (objasniću i ovo u toku teksta). Taj isti nastavnik je pokušao da sam reši test koji je planirao da da deci, i imao 75 od 100 poena. Nije se čak ni postideo kad je to rekao pred celim razredom.
Nastavnici primaju platu u zavisnosti od stručne spreme i godina staža. Najniža plata je oko 45 000 dolara godišnje (sa bečelor, što bi bila naša visoka škola) do 70 000 dolara sa fakultetom i sa par godina radnog staža, što je morate priznati sasvim solidno. Ako radite petnaestak godina radnog staža ili ako imate doktorsku disertaciju, i predajete koledž predmete u srednjoj školi (objasniću i ovo šta znači), plata ide do 110 000 dolara godišnje. Radi se do 4, imaju duže raspuste i mnoooogo više praznika kada se ne ide u školu. Sve je, naravno, to njima plaćeno. Po nekom novom zakonu imaju olakšice pri kupovini kuća, i razne druge beneficije (zdravstveno osiguranje za celu porodicu recimo). NIKOG OD NJIH NIJE BRIGA DA LI SU DECA NAUČILA NEŠTO.
Postoji jedna tamna strana američkog društva, a to je “legalno drogiranje” dece lekovima za ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost). Ako vam je dete hiperaktivno (što obično i jeste jer je dete), a vi ne možete da ga obuzdate ili vam jednostavno nedostaje vaš mir, odvedete dete kod lekara, on prepiše lekiće, strpa pare u džep koje mu da farmaceutska industrija, dete je zombirano i svi srećni. Osim malog zombija kojem je život potpuno uništen. Tako nešto slično rade i nastavnici po školama. Čvrge i odlasci po ćoškovima su zabranjeni i ako u razredu postoje nemirna deca, vi predložite roditeljima te dece da ih odvedu kod lekara. Iste lekove daju i deci koja “imaju poremećaj u učenju”. Ovo stoji pod znacima navoda jer jednostavno svaki loš nastavnik može da kaže da su deca niže inteligencije i da ne razumeju šta on priča, a da niko nikad ne preispita da li je taj nastavnik dobar i da li dobro prenosi znanje.
Imala sam par slučajeva gde sam primetila “drogiranu”, a potpuno zdravu, pravu i bistru decu. Imala sam čas sa dečakom čija je majka tvrdila da ima disleksiju. Imao je F iz matematike (što bi bilo kao naša jedinica). Posle samo par časova, dobio je A na testu (što bi bila naša petica). Otvoreno sam rekla ženi da je dečko zdrav i pametan i da nisam primetila kod njega nikakav poremećaj. Počela je da plače i objasnila mi da su ga kao malog odveli kod lekara na preporuku učitelja u osnovnoj školi.
Pre nekoliko dana sam preklinjala jednu ženu da ne krene da daje kćerki lekove. Inače, dosta studenata na fakultetu zloupotrebljava te lekove pred finalne testove i ispite (što bi mi rekli ispitni rok). Kupuju ih od ljudi kojima su lekovi prepisani. Fakultete završe, a lekove nastave da uzimaju jer su stvorili zavisnost.
Naredni šok koji sam doživela je kada sam počela da radim kao math tutor (privatni profesor matematike). Tutoring je ovde potpuno normalna stvar, ako nešto na času ne razumete, nastavnik će vam reći na nađete tutora. Ako imate para, sve je rešeno, ako nemate, nikad nećete dobiti visoke ocene. Veliki broj škola i koledža zapošljava tutore da pomognu studentima. Niko se ne seti da promeni nastavnike i preispita njihov rad. Ovde je potpuno normalno da tutor piše nastavniku, obavesti ga da je krenuo da radi sa detetom i da pita šta je to na šta treba obratiti pažnju u učenju. Da li treba da kažem da imam pune ruke posla? Tutori se angažuju za sve i svašta, pre nekoliko meseci sam videla oglas za tutora španskog i kineskog za bebu od devet meseci. Postoje čak i škole za pripremu IQ testova.
Nastavni planovi i program i udžbenici se godinama ne menjaju. Škola uglavnom daje knjige đacima na korišćenje i oni je posle vrate školi kad završe razred. Neretko knjige uopšte ne koriste nego im nastavnik odštampa radne listove i iz toga uče.
Još jedna porazna činjenica je da nastavnici vrlo često koriste potpuno identične testove svake godine. Dešava mi se da kada počnem da radim sa detetom i pitam da mi da testove da vidim gde najčešće greši da na tome radimo, dobijem odgovor da se testovi NIKAD I NIKAKO ne mogu pogledati kad se završi čas. Nastavnik samo pročita poene kad pregleda testove.
Deca u školu ne nose sveske, nego registratore, i u njih stavljaju radne listove i domaće zadatke. Da li treba da kažem da to u 99% slučajeva liči na kupus salatu u kojoj ni samo dete ne može da se snađe? Inače, ovde se u školama ne uče pisana slova, tako da ogromna većina dece ne ume ni da se potpiše kako treba. Rukopis im je sve samo ne čitak.
Nastaviće se…
Izvor: Milena Šović