Srpski jezik i književnost predmet je sa najviše časova u osnovnim i srednjim školama. Ipak, profesori srpskog jezika kažu da fond časova koji imaju nije dovoljan da bi se đaci opismenili u dovoljnoj meri i da bi im se približila književnost. Pandemija je dodatno odmogla, a kažu i da su đaci izgubili radne navike.
O tome kako se suočila sa izazovom nastavničkog posla u eri pandemije, da li srpski jezik ima mesto koje zaslužuje u nastavi i šta očekuje u novoj školskoj godini, razgovarali smo sa Sandrom Maksimović, profesorkom srpskog jezika i dobitnicom nagrade za Najboljeg edukatora Srbije za 2020.
Sandra, kako su izgledali vaši časovi u školskoj godini za nama?
Svi učesnici u obrazovnom sistemu suočili su se sa ozbiljnim promenama u proteklom periodu – od smenjivanja onlajn formata i kombinovanog modela, preko rada u novim uslovima – distanca, maske, skraćeni časovi, nedostatak socijalnih kontakata, nemogućnost izvođenja vannastavnih aktivnosti – do stalne izloženosti strahu, medijskoj buci i hitnim dopisima Ministarstva. I sve je ovo zahtevalo unapređivanje veština, brzo prilagođavanje promenama, osluškivanje potreba učenika, roditelja, osnaživanje timova, istraživanje novih metoda rada, materijala, sadržaja, resursa.
Ako pokušam da sumiram najznačajnije aspekte tog rada, čini mi se da je meni lično bilo najznačajnije da budem emotivna podrška svojim đacima tokom izuzetno zahtevnog perioda koji su prošli. Trudila sam se da ti časovi i pored svih poteškoća i nedostatka vremena budu kreativni i istraživački. Izuzetno sam ponosna na svoje đake koji su, uprkos svim ovim okolnostima učestvovali na međunarodnim konferencijama, dobili Unesko priznanje za poseban angažman, upisali specijalna odeljenja, kao i na kolege i roditelje koji su bili uporni i posvećeni.
Da li je ova godina za nastavnike bila naporna i izazovna i da li su poneli neka nova znanja i navike koje će im pomoći da budu bolji u svom poslu?
Po prirodi sam idealista, ali koliko god bih volela da sve ovo posmatram kao izazov koji nas je digitalno opismenio, doneo priliku da procenjujemo i unapređujemo svoj rad, podstakao da tražimo kreativnost na novim mestima, imam i gorak osećaj da kao profesija ne bivamo saslušani od onih koji donose propise i da se sve dešava mimo nas. Površinski i mehanicistički. Kao osnovni zadatak obrazovanja smatram razvijanje kreativnosti, kritičkog mišljenja, slobode, stvaralaštva, emocionalne pismenosti – ne digitalizaciju.
Šta nastavnicima danas nedostaje da bi bili još više motivisani da uče i da se usavršavaju?
Upravo ono što sam navela u prethodnom odgovoru. Nedostaje osluškivanja stvarnih potreba učesnika u obrazovnom sistemu – učenika, nastavnika, roditelja. Nedostaju suštinske, dubinske reforme i podrška, umesto svođenja čitave profesije na papirologiju, testomaniju, propise, prava, bez potrebe i osmišljavanja načina za istinsko razvijanje istraživačkog duha i zajednice.
Udruženje Živojin Mišić dodelilo vam je prestižnu nagradu za Najboljeg edukatora Srbije. Šta vas je kandidovalo za ovo priznanje?
Mada je nezahvalno govoriti o tome, najvažnijim delom svog rada smatram stvaranje zajednice. Tokom svih ovih godina povezali smo se i sa institucionalnom i vanistitucionalnom zajednicom, roditelji su postali istinski učesnici u našem radu, naši projekti su se bavili važnim društveno-angažovanim fenomenima – od kulture, nasilja, obrazovanja, do emocionalnog i mentalnog zdravlja u vreme pandemije i to su projekti koji još uvek traju. Tako je projekat „Skrovišta Slobodišta“, nastao reinterpretacijom lektire „Dnevnik Ane Frank“ i pisanjem ličnih dnevnika četrdesetoro učenika sedmog razreda, nastavljen u vreme pandemije, postajući emocionalna podrška učesnicima. Projekat je prikazan kao reprezentativan na Međunarodnoj konferenciji „Kreativno obrazovanje – spremnost na nespremnost“ i „Festivalu javne istorije“, dobio je i svoj zbornik radova, izložbu, dok je projekat „Kulturociklin“ izrastao u sada već četvorogodišnji rad prepoznat od strane Unesko organizacije i kao reprezentativan izabran za primer iz Srbije. I sve to čini divnu zajednicu koja se neprestano širi.
Kao nastavnik srpskog jezika, da li verujete da on u nastavi ima mesto koje zaslužuje?
I pored najvećeg fonda časova, izuzetno je teško ostvariti Plan i program, a o opštem opismenjavanju, naročito borbi sa uticajem koji na jezik mladih imaju onlajn formati, mobilna i internet komunikacija, globalizacija da i ne govorimo.
Mogućnosti i vreme koje preostaju za projekte, kreativnu dramu, podsticanje i negovanje ljubavi prema čitanju, stvaralaštvu, kritičkim raspravama, razvijanju medijske pismenosti – promenama koje je donela pandemija znatno su otežani. Često se vraćam na Vitgenštajnov citat „Granice mog jezika granice su mog sveta“ – i ako zaista podsetimo da je razvoj jezika suštinski skopčan sa razvojem misli i emocija – ima li važnije i humanije potrebe i cilja obrazovnog sistema. Retoričko pitanje poput ovog na koje sam upravo odgovarala.
Na kraju, ne možemo a da ne pomenemo i novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji propisuje i obavezu rodno osetljivog jezika u državnoj administraciji i medijima. Šta Vi, kao lingvista, mislite o tome?
I sa i van stanovišta struke, smatram da su najvažniji sloboda i demokratki izbor. Sa stanovišta struke, pri donošenju ovakvog zakona izostalo je konsultovanje iste i dubinski pristup tematici. I to iznova vraća na igru gluvih telefona i veštački, grubo uspostavljenih i nametnutih „korelacija“. Naš jezik je uticajem mnogih okolnosti (od kojih je i „digitalizacija“ jedan) već ranjen. I kao lingvistu (uzgred, zahvaljujem na formulaciji) ovo me zabrinjava.
Portfolio https://kulturociklin.com/