„Истраживања су показала да постоји изузетно велика разлика у речнику између деце предшколског узраста која расту у литерарно богатој средини и оне која су књигама мање изложена. За тај раскорак стручњаци користе израз јаз од милион речи. Поред тога што обогаћује речник детета и помаже му да боље комуницира, читање такође стимулише његову креативност, памћење и концентрацију. Деца читајући истражују нове идеје, уче о различитим културним контекстима и развијају важне вештине, као што су емпатија и критичко мишљење.“ – каже за наш портал Бојана Ракоњац, професор српског језика и књижевности и ауторка приручника Креативне идеје за наставу српског језика и књижевности.
Повод за разговор с Бојаном јесте нова едиција Креативног центра, Књиге за сва времена, коју чине управо класици за децу. Роман Марка Твена Доживљаји Тома Сојера, у преводу Станислава Винавера, најновије је издање у овој едицији. Пре ње, објављени су Доживљаји мачка Тоше и Књига о џунгли.
Међутим, често се може чути да деци 21. века класици нису довољно занимљиви, те да им треба нудити више савремене литературе. Наша саговорница каже да је комбинација класика и модерне литературе – добитна. Она објашњава због чега је, ипак, важно да неки класици који су обликовали бројне генерације, остану део школске лектире.
„Комбинација читања класичних и савремених дела представља одличан рецепт за развој читалачке културе код деце. Модерна литература, с једне стране, пружа савремен приступ, усклађен с дечјим интересовањима, искуствима и околностима у којима данашње генерације живе. С друге стране, класична литература открива историјске и културне идеје које су обликовале наше друштво.“ – каже Бојана Ракоњац.
Она додаје да не смемо из вида испустити различите контексте одрастања деце некада и сада. Сходно томе, потребно је прилагођавати школски програм савременим дечјим интересовањима.
„Не можемо (и не смемо) занемарити класична дела јер заиста постоје књиге за сва времена, које су утицале на бројне генерације. Оно што је битно јесте да пажљиво размислимо о избору класичних дела која треба задржати у лектири. При томе треба водити рачуна о узрасту ученика, као и о начину на који можемо да им приступимо данас. Поменула бих у том контексту управо едицију Књиге за сва времена. У књигама из те едиције дати су бројни предлози за то шта чинити пре читања, током и после њега. Таквим приступом класичним делима омогућава се младим читаоцима да се повежу с ванвременским идејама преко сопствених искустава и размишљања.“ – истиче наша саговорница.
Тако ће, на пример, још пре него што упознају Тома Сојера, деца бити позвана да застану (јер са читањем не треба журити) и присете се својих несташлука и пустоловина. Тиме ће постепено и спонтано остварити повезаност с главним јунаком, што ће им омогућити да се пронађу и идентификују с њим, а самим тим и да га боље разумеју и прихвате. Пре него што се сусретну с деда Тришиним Тошом – мачком у џаку – размишљаће о својим љубимцима и осећањима која ти љубимци у њима изазивају.
„Тај уводни разговор пре читања књиге некада делује успутно, али је заправо неизмерно важан и никако га не треба прескочити. Он читаоце учи томе да оно што се у књизи дешава није страно и далеко, већ је универзално и нама блиско. Децу стално треба подсећати на ово, учити их да повезују, запажају, закључују.“ – каже Бојана Ракоњац.
Ако се узме у обзир то да класична дела често захтевају више времена за читање, као и склоност данашње деце ка краћим формама, важно је нагласити да се у овим књигама налазе и истраживачки задаци који помажу у одржавању пажње и концентрације. Упутства попут обрати пажњу на, означи, обележи стварају ангажованији приступ читању и не дозвољавају читаоцу да одлута.
„На крају, ова издања истичу се и богатом методичком апаратуром која обезбеђује разноврсне идеје за активности након читања. Оне подстичу ученике да развијају креативност и машту, а да притом користе савремене форме и технологије. Тако прочитано остаје дуго у свести и приступа му се из нових перспектива.“ – закључује наша саговорница.
Дакле, пре него што пожуримо да закључимо како ново време и „нови клинци“ траже другачије форме, можда би требало да размислимо о томе да оно најбоље из времена која су прошла ипак сачувамо и та дела им приближимо кроз одрастање. Можда ће им тако бити лакше да разумеју свет у ком смо ми одрастали.