„Istraživanja su pokazala da postoji izuzetno velika razlika u rečniku između dece predškolskog uzrasta koja rastu u literarno bogatoj sredini i one koja su knjigama manje izložena. Za taj raskorak stručnjaci koriste izraz jaz od milion reči. Pored toga što obogaćuje rečnik deteta i pomaže mu da bolje komunicira, čitanje takođe stimuliše njegovu kreativnost, pamćenje i koncentraciju. Deca čitajući istražuju nove ideje, uče o različitim kulturnim kontekstima i razvijaju važne veštine, kao što su empatija i kritičko mišljenje.“ – kaže za naš portal Bojana Rakonjac, profesor srpskog jezika i književnosti i autorka priručnika Kreativne ideje za nastavu srpskog jezika i književnosti.
Povod za razgovor s Bojanom jeste nova edicija Kreativnog centra, Knjige za sva vremena, koju čine upravo klasici za decu. Roman Marka Tvena Doživljaji Toma Sojera, u prevodu Stanislava Vinavera, najnovije je izdanje u ovoj ediciji. Pre nje, objavljeni su Doživljaji mačka Toše i Knjiga o džungli.
Međutim, često se može čuti da deci 21. veka klasici nisu dovoljno zanimljivi, te da im treba nuditi više savremene literature. Naša sagovornica kaže da je kombinacija klasika i moderne literature – dobitna. Ona objašnjava zbog čega je, ipak, važno da neki klasici koji su oblikovali brojne generacije, ostanu deo školske lektire.
„Kombinacija čitanja klasičnih i savremenih dela predstavlja odličan recept za razvoj čitalačke kulture kod dece. Moderna literatura, s jedne strane, pruža savremen pristup, usklađen s dečjim interesovanjima, iskustvima i okolnostima u kojima današnje generacije žive. S druge strane, klasična literatura otkriva istorijske i kulturne ideje koje su oblikovale naše društvo.“ – kaže Bojana Rakonjac.
Ona dodaje da ne smemo iz vida ispustiti različite kontekste odrastanja dece nekada i sada. Shodno tome, potrebno je prilagođavati školski program savremenim dečjim interesovanjima.
„Ne možemo (i ne smemo) zanemariti klasična dela jer zaista postoje knjige za sva vremena, koje su uticale na brojne generacije. Ono što je bitno jeste da pažljivo razmislimo o izboru klasičnih dela koja treba zadržati u lektiri. Pri tome treba voditi računa o uzrastu učenika, kao i o načinu na koji možemo da im pristupimo danas. Pomenula bih u tom kontekstu upravo ediciju Knjige za sva vremena. U knjigama iz te edicije dati su brojni predlozi za to šta činiti pre čitanja, tokom i posle njega. Takvim pristupom klasičnim delima omogućava se mladim čitaocima da se povežu s vanvremenskim idejama preko sopstvenih iskustava i razmišljanja.“ – ističe naša sagovornica.
Tako će, na primer, još pre nego što upoznaju Toma Sojera, deca biti pozvana da zastanu (jer sa čitanjem ne treba žuriti) i prisete se svojih nestašluka i pustolovina. Time će postepeno i spontano ostvariti povezanost s glavnim junakom, što će im omogućiti da se pronađu i identifikuju s njim, a samim tim i da ga bolje razumeju i prihvate. Pre nego što se susretnu s deda Trišinim Tošom – mačkom u džaku – razmišljaće o svojim ljubimcima i osećanjima koja ti ljubimci u njima izazivaju.
„Taj uvodni razgovor pre čitanja knjige nekada deluje usputno, ali je zapravo neizmerno važan i nikako ga ne treba preskočiti. On čitaoce uči tome da ono što se u knjizi dešava nije strano i daleko, već je univerzalno i nama blisko. Decu stalno treba podsećati na ovo, učiti ih da povezuju, zapažaju, zaključuju.“ – kaže Bojana Rakonjac.
Ako se uzme u obzir to da klasična dela često zahtevaju više vremena za čitanje, kao i sklonost današnje dece ka kraćim formama, važno je naglasiti da se u ovim knjigama nalaze i istraživački zadaci koji pomažu u održavanju pažnje i koncentracije. Uputstva poput obrati pažnju na, označi, obeleži stvaraju angažovaniji pristup čitanju i ne dozvoljavaju čitaocu da odluta.
„Na kraju, ova izdanja ističu se i bogatom metodičkom aparaturom koja obezbeđuje raznovrsne ideje za aktivnosti nakon čitanja. One podstiču učenike da razvijaju kreativnost i maštu, a da pritom koriste savremene forme i tehnologije. Tako pročitano ostaje dugo u svesti i pristupa mu se iz novih perspektiva.“ – zaključuje naša sagovornica.
Dakle, pre nego što požurimo da zaključimo kako novo vreme i „novi klinci“ traže drugačije forme, možda bi trebalo da razmislimo o tome da ono najbolje iz vremena koja su prošla ipak sačuvamo i ta dela im približimo kroz odrastanje. Možda će im tako biti lakše da razumeju svet u kom smo mi odrastali.