Нови гост наше рубрике Ми ВАС питамо, кроз коју ослушкујемо како дишу школе али кроз разговоре са просветним радницима, данас је Маријана Нисић из Панчева. Млада професорка математике, која је данас већ једна од ретких која је Природно-математички факултет завршила управо на наставничком смеру и посветила се наставничкој каријери.
Првих 8 година радила је у Основној школи ”Јован Јовановић Змај” коју Панчевци добро знају као ”Змајеву”, а сада математику предаје у Гимназији ”Урош Предић“, такође у Панчеву. У обе школе била је и одељењски старешина.
За образовни систем у Србији каже да није прилагођен тренутним потребама детета.
”Планови и програми су опширни, поједине области и лекције се прерано уводе, а иако Дигитални свет постоји као предмет у нижим разредима, не изучава се на ваљан начин, најпре због недостатка техничке опреме.” – каже Маријана за наш портал.
Додаје да школа мора бити подстицајно место, место где ученици могу имати практичну, интерактивну и креативну наставу.
Кад би се на неко кратко време нашла у фотељи министра просвете, прва ствар коју би урадила је да се побрине да све школе буду опремљенне подједнако.
”Да у школама раде они који школу и ђаке воле. Да васпитачи, учитељи, наставници и професори имају право одлуке за рад у сопственим школама, буду мотивисани за рад у пракси, мање оптерећени папирологијом. Почетком и крајем сваког полугодишта, најпотребније је бити фокусиран на наставу, ђаке, њихове емоције, а просветним радницима баш у тим моментима недостаје времена због папирологије…” – апелује Маријана и додаје да су просветни радници који воле свој посао они људи које треба неговати, поштовати и чувати.
На питање може ли наставник истовремено да буде и ауторитет и друг, наша саговорница каже да је баланс јако важан и да је права уметност њега постићи.
”Просветни радници су за своје ђаке ту, не само кроз наставни план и програм, већ за разне животне ситуације, кроз цело њихово одрастање… Сведоци смо њихових великих одлука. Хтели или не, упознати смо са ситуацијама у породицама, пријатељствима, љубавима, страховима, са њима смо и кад су тужни и кад су срећни. Немогуће је све то не узимати у обзир и бити искључиво особа која предаје Питагорину теорему.” – истиче Маријана.
Сматра и да су ваннаставне активности важне колико и сама настава, јер се управо тад ђаци упознају међусобно и развијају социјалне вештине, способност за рад у пару, у групи, тимски дух, креирање и стварање заједничког пројекта.
”Кроз ваннаставне активности уче како да пригрле и успех и неуспех своје групе. Такође, то је додатно време за упознавање са професорима, време за неформални разговор, време за упознавање професора као ,,обичног човека“ са својим хобијима и стварним животом ван учионице. Спорт и физичку активност сматрам врло важном, те је свака таква ваннаставна активност врло пожељна. Свака активност у којој могу изразити креативност, направити нешто својим рукама, истражити нешто и развијати машту је успешна активност.” – каже наша саговорница.
Важно је, додаје, укључити и у све то родитеље. ”Тада смо целина.” – верује Маријана.
Када је реч о љубави према науци, па и математици, сматра да се она изграђује у основној школи.
”Ту се стиче база, корен свих љубави према науци и раду уопште. По мом личном мишљењу, теже је у основној школи заинтересовати све ђаке и отклонити отпор према математици. У средњој школи су то већ изграђене личности, заинтересовани ђаци.” – казала је наша саговорница.
Маријана је, иначе, постала јавности позната када је пре две године своје ђаке испратила на емотиван и несвакидашњи начин.