Zvuči provokativno, ali jedan od najuticajnijih svetskih listova nedavno je objavio tekst čija je poruka otprilike ovakva — roditelji, vreme je da počnete da ignorišete svoju decu.
Darbi Seksbi, profesorka psihologije na Univerzitetu Južna Kalifornija, napisala je komentar u kom tvrdi da je savremeni stil roditeljstva ne samo iscrpljujući za odrasle, nego i štetan po decu. Nismo, kaže, evoluirali da budemo stalni pratioci, zabavljači i učitelji svoje dece. Kroz većinu ljudske istorije, deca su odrastala u mešovitim grupama — sa starijom i mlađom decom, uz odrasle koji su bili zaokupljeni sopstvenim životom, a ne organizovanjem dečjih aktivnosti.
Mozak deteta nije napravljen za stalnu stimulaciju
Deca se rađaju sa urođenom radoznalošću i nagonom za učenjem. Jezik uče jednostavno boraveći uz nas — niko im ne drži lekcije. Na isti način, kad im se da prostor da posmatraju, oponašaju i igraju se bez nadzora, uče kako da dele, kako se rešavaju sukobi, kako da se snalaze. To su veštine koje se ne mogu preneti predavanjem — moraju se iskusiti.
A što je možda najzanimljiviji deo teksta: čak i kad su deca sa nama, ne moramo stalno da im udovoljavamo. Kad odrasli vode svoje razgovore i bave se svojim stvarima, a dete mora da čeka i posmatra — to je, tvrdi autorka, zapravo poklon. Dosada nije neprijatelj. Neurološka istraživanja pokazuju da mozak koji „besposleno luta“ zapravo intenzivno radi — najčešće razmišlja o drugim ljudima, gradi empatiju, maštu, strpljenje. Upravo zato, kaže Seksbi, deca koja se malo „dosađuju“ lakše razvijaju empatiju i kreativnost.
Odlazak kod starih baka i tete koje ne poznajemo — dragocenija iskustva nego što mislimo
Ovo će mnogi prepoznati: dugo sedenje kod nekog starijeg rođaka, slušanje razgovora o ljudima koje jedva znate, čekanje u pošti dok mama ne završi. Nekada smo to doživljavali kao mučenje. A ispostavlja se da su upravo takve situacije bile škola za život.
Deca trebaju i slobodu, ne samo „tagovanje“
Autorka napominje da u SAD slobodna, nenadzirana igra često više nije realna opcija — zbog kulture straha i pravnih rizika za roditelje. Ali mnogi stručnjaci i roditelji koji se zalažu za tzv. „free-range“ pristup odgoju upravo na tome rade: da se deci ponovo normalizuje kretanje i igranje bez stalnog roditeljskog prisustva.
Ideja je jednostavna: pustite dete da ode do prodavnice, neka samo napravi palačinke, neka istraži park bez vas. Svaki put kad dete uradi nešto što je malo izvan njegove zone komfora — i izvan vaše kontrole — ono raste. Počinje da shvata šta sve samo može. Prestaje da bude samo primalac pažnje i postaje neko ko sam rešava probleme.
Šta je poruka za nas?
Nije ovo poziv da zanemarimo decu. To je poziv da im verujemo. Da ne pravimo grešku mešajući brigu sa stalnim prisustvom. Dete kome dozvolimo da se malo snađe samo, da se ponekad dosađuje, da čeka i posmatra — imaće više resursa za život od deteta čiji je svaki minut ispunjen i organizovan.
Ponekad je najkorisnije što možete da uradite za dete — da nastavite da razgovarate s prijateljem, završite svoj posao i jednostavno ih pustite da se sami snađu.