Увек причамо о томе како школа не сме имати само образовну, већ и васпитну улогу. Мада једно без другог не иде. Неодвојиво је. Храма кроз живот.
Кад о овоме размишљам, увек се сетим дела из чувеног романа/филма Лајање на звезде када професор нађе своја два матуранта у кафани, па их на следећем часу пита шта је то алкохол. Један нема појма, а други детаљно изложи све у вези са алкохолом, његовим саставом и својствима, а професор га похвали и каже: „Са таквим знањем се иде у кафану.“
Са неким знањем мораш ићи у живот, са неким ставом, са неким изграђеним манирима и васпитањем, или си, као што је знао да каже један мој стари професор, обично говедо.
У вишим разредима основне школе, негде у седмом, почиње дечија потреба да се истакну, да се наметну, да стекну известан углед међу вршњацима. Разни су начини, разна су средства, разни су алати за ову потребу и деца их грозничаво проналазе, мењају, пробају, успевају, тону у разочарењу, покушавају поново, па их ми са стране видимо као стално нове, изненађујемо се над променама. То је почетни моменат, чини ми се, који одређује особу и њено место у друштву.
Док се дешава ово њихово друштвено и унутрашње комешање, ми им у школи непрекидно причамо о знању, о лекцијама, о потреби да што боље науче за матурски испит који је ту, већ за годину или две. Претимо им да ће, ако не уче, упропастити све своје шансе, да ће завршити као друштвени талог, али нас они не чују. Јер не могу да нас чују. Јер то је тек за годину или две, а они морају решавати своје питање сад, они живе у тренутку и ту је од пресудног значаја да буду нешто. Јер у противном, неће бити ништа. Прогутаће их једнакост.
Најбоље је када дете своју афирмацију веже за успех у школи. Са њима ми одрасли имамо најмање проблема. Некада они имају проблема са другом децом. Јер су штребери, нису друштвени, не знају све популарне форе. Често су предмет изругивања. Они се са тим носе различито, некад успешно, некад бурно и ми их штитимо, али ми се чини да то радимо тако што им наносимо још већу штету. Истичемо их као вредносни пример, као послушне и прихватљиве пред четрнаестогодишњацима који би све урадили да пониште било какав ауторитет са циљем да осигурају лични интегритет.
Како објаснити да је у знању моћ? Како пубертетлији усадити свест о томе да ће га само знање сачувати и направити човеком ако он види да постоји толико једноставнијих начина? Ако он око себе гледа гомилу популарних ликова који вуку по пар кечева, укора и дисциплинских поступака? Како одбранити успех од простаклука?
Понекад сам имала такве деце у одељењу. Обично су то били дечаци. Бучни, дрски, неваспитани, спремни да сваког увреде, добаце, испљују, не показујући било какво кајање. Сви су за њих мање вредни, досадни. Стављали су себе у центар друштва и одређивали разредни мејнстрим. Покушавали су да заузму моје место, да се поставе као корективни фактор целог одељења и пониште било какву моју сугестију и објашњење. Кад ситуација постане критична, кад проценим да више не могу ништа да урадим, сетим се реплике из филма. Дођем на час мртва озбиљна и таквом дечаку и његовим обожаваоцима дам тему за домаћи: разлика између битанге и мангупа. Они се обично саблазне, церекају, али се уозбиље кад им кажем да ће позитивна оцена из српског језика бити могућа само ако тему обраде аргументовано и писмено. Дам им рок од неколико дана за предају радова и знам да из тога нећу добити никакав одговор, али ћу читајући саставе пред целим одељењем имати шлагворт за мало слободнији разговор. Деца тада увек закључе шта је то битанга, осећају пежоративно значење ове речи и клупко неваспитања, незнања, неспособности да се поступак одбрани смисленим и часним чином. Разумеју да је битанга необразована, али наметљива, да је лења, а жељна признања, да афектира без праве подлоге и људског ослонца, да је себична и спремна на све у том себичлуку. Мангуп им увек добро звучи. Истичу његов шарм који може бити урођен, али и не мора. Схватају да се до добре форе може доћи и знањем, развијањем неког талента, духовитошћу.
Када их на крају питам може ли се од битанге направити мангуп, сложе се да може. Како? Учењем и васпитањем.
Дечаци који су читали своје задатке, који су својим понашањем довели до овог разговора најчешће не учествују у дискусији, нити их ја укључујем у разговор. Пуштам их да чују шта другари заиста мисле о њима, шта би им рекли када би смели и могли све самостално да рашчлане. Некада само ћуте, некада се буне, некада су увређени. Некада све ово успе, некада се само делимично поправе, али се бар она здрава целина одељења охрабри и престане да ћути, да се склања и стиди јер је успешна и пристојна. Бар они схвате „са каквим знањем се иде у кафану“ и са ким ће у животу ту кафану делити, из које кафане треба изаћи на време. Бар су они сачувани од стида који се често намеће успешним људима зато што су успешни и зато што нешто знају више од других. Сачувани су од реченице „шта ти мислиш да си ти“, од презира осредњости и спремни да се боре за свој пут, да постану мангупи, а барабама покажу где им је место.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца