Кажу људи како живот увек нађе пут. У праву су, али делимично. Пут нађу они које систем не самеље.
Имала сам ових дана очигледан пример.
У посету ми долазе две моје бивше ученице. Биле су изразито лоши ђаци, потпуно незаинтересоване, са силним јединицама и без наде да може бити икаквог напретка. Свака провера слаба, сваки одговор, ако га уопште буде, погрешан. Силне су свађе иза нас, међутим, сва њихова активност је била усмерена искључиво на избегавање, било да је оно пасивно, претворено у ћутање, или агресивни став у покушају да се кроз сукоб извуче нека корист. Једина добра ствар су били неки неформални разговори, они делићи које наставник отме да са ученицима подели свакидашње и обично. У тим приликама су биле посебно веселе, духовите, чак речите. Ипак, оно што сам запамтила код обе је нешто што ме увек поражава: празан поглед, без дубине, као капак иза кога се покушавају сакрити. Школа то увек види као интелектуално ограничење. Каква грешка! Грешка која настаје у инерцији накарадног процеса. Намерно превиђање нечијих склоности јер оне нису по таблицама званичног програма.
Јер…моје две ученице су се после основне уписале на један трогодишњи занатски смер који може потенцијално имати и неку дозу креативности. Одличне су. Ређају петице. На пракси су међу најбољима. Детаљно ми објашњавају шта тренутно раде, ћеретају, надовезују се. Очи им сијају. Када схвате да више знају од мене у овој области, добијају крила. Причамо о перспективама, врло су амбициозне, себе виде далеко, као остварене и успешне.
Потпуно ме је понео овај талас фантастичног оптимизма. Младости. Жеље за успехом. Враћам се затим у учионицу и у једном моменту предаха видим неколико пари угашених очију. Питам се хоће ли икада заблистати. Или ће бесповратно потонути јер их систем гура на дно. Он тражи знање, такмичење, меморисање чињеница, низ научних области. Он промовише оцену као мерило вредности. Има строге правилнике у оцењивању.
Размишљам… како ли је то када ти свака ситуација, свакога дана, на сваки начин, поручује да си недовољан, лош, да си шкарт. Никад признање, понос родитељима, најчешће неразумевање и казна. Понижење.
И… сада сам потпуно сигурна у оно за шта се залажем већ годинама. Нема и неће бити напретка у нашој школи док не направимо извесну класификацију ученика према склоностима, док их у одређеним временским интервалима не разврстамо у одељења која су уједначена према успеху у претходном периоду.
Тренутна пракса производи просек. Најбољи тону у досаду, слаби не могу да стигну. Темпо се прилагођава средини. Наравно, постоје препоруке да се настава прилагоди индивидуалним карактеристикама ученика, али то је готово немогуће извести у овако бројним одељењима каква су наша. Додатних часова је мало, а деца, оптерећена претрпаним распоредом и другим активностима, на њих ретко долазе. Значи, ћорсокак. Лепо делује на папиру, али у стварности не ради.
Ако бисмо превазишли ментално ограничење паланачког препуцавања чије је дете боље и схватили да се вредност не мери само оценом и склоношћу према науци, па поделили ђаке после трећег и шестог разреда према постигнућима, створили бисмо повољнију климу за све.
Научно талентовани би газили мало више, а остали би добили могућност да покажу и оно што се у данашњим околностима не може видети, неки таленат, имали би времена, проговорили би, осетили да су живи, да људски вреде бар једнако као и они најуспешнији, иако не знају да реше једначину или наброје све одлике рељефа.
Школа јесте место науке, али не може занемарити улогу адекватног подстицаја, афирмације свих вредности, неговање самопоуздања, грађење личности која треба да буде самостална. И задовољна. Радосна у свом постојању. Остварена баш на тај начин. Срећна. Достојанствена.