Често се питамо да ли се у овом друштву било које занимање може назвати угледним. Чини се као да не постоји та професија која није изложена омаловажавању и понекад и неоправданим критикама. И увек се чини да је баш то занимање, баш занимањем којим се ми бавимо понижено у друштву. Недовољно мотивисани, недовољно плаћени, недовољно цењени… Зашто је то тако?
Оно што је већини људи, различитих професија, заједничко су следеће реченице – “Радио – не радио исто ти дође!“, “Проблем је у систему!”, “Далеко смо ми од уређеног друштва“ итд. Замислите сад једну жену домаћицу која каже “Средила кућу или не, то не примећује нико!“, “Да имам дворац – све би овде блистало!“, “Никад нећу имати дворац па зашто и да сређујем овај скроман дом који је далеко од дворца!“. И тако, пошто је констатовала да нема дворац и да, радила – не радила исто јој је, оде код комшинице на кафу да добро искритикује оне који бришу прашину коју нико не види, који вредно сређују свој дом а да то нико не цени, чије куће блистају а да за то нису добили никакву подршку ни награду. Још ће им приписати све то на сопствену штету јер треба да се такве жене солидаришу са њом јер кад сви констатујемо да је грозно што немамо уређен дворац биће нам сигурно много лакше! Управо то је та искривљена перцепција и можда се ту негде крије решење како да сагледамо ствари на један реалан и зрео начин.
Како мотивишемо децу, било да смо родитељ или просветни радник? Да дају све од себе, да дају колико могу од себе. Ако се група деце труди, истиче или постиже запажене резултате, како мотивишемо осталу децу? Да ли их учимо се угледају на ове који се труде или их учимо да је њихово недовољно залагање оправдано? Ако дете трпи неправду, како га мотивишемо? Да дигне глас против на један разуман и прихватљив начин поштујући инстанце или да прихвати да буде злостављано од старијих, а да своје незадовољство покаже на млађим или на ауторитетима увредама преко друштвених мрежа? Да ли је онда са наше стране лицемерно што то не примењујемо на личном примеру? Зашто, једноставно, не применимо у својој пракси оно чему учимо децу.
Као просветни радник, сматрам да ово занимање никад у овом друштву није имало онај углед који заслужује. У последње време ситуација се чак много и погоршала. Јако лоши, подругљиви и непримерени коментари о нашој професији могу се све чешће чути. Све више изузетних просветних радника мења занимање јер им је тешко да се носе са свим неправдама и притисцима. Више пута сам и сама оштро одреаговала у одбрану своје професије. Онда сам схватила да трошим енергију на нешто што је бесмислено – став људи о нама никад не можемо променити неком вербалном одбраном (иако некад треба одреаговати) него сасвим супротно и много боље – ДАВАЊЕМ НАЈБОЉЕГ ОД СЕБЕ. Игнорисање злонамерних коментара помаже нам да фокусирамо своју креативност на битне стари а давањем најбољег од себе постајемо бољи у свом послу, усавршавамо своје компетенције и осетимо задовољство у раду. Кад сам то схватила, то се одразило и на квалитет мог рада а неминовно за тим уследиле су и многобројне награде и признања за рад.
Одбрани части и достојанства своје професије желим да приступим на један другачији начин и да овај чланак посветим свима онима који часно, достојанствено и са пуно љубави раде свој посао. Кренућу од оних најбољих колега, од оних на које се треба угледати у стуци. Недавно је завршено такмичење за најбоље едукаторе Удружења ,,Живојин Мишић“. Седам година заредом, око десетак колега добије ту част да буду проглашени за најбоље едукаторе. Када прочитате биографију тих колега, заиста је задивљујуће колико су постигли у својој каријери и колико енергије и елана имају у себи. Наставници ликовног није сметала настава на даљину да буде креативна. Наставнику енглеског језика није сметао рад у сеоској школи, недостатак средстава и специфични услови рада у таквом окружењу да оствари изванредне резултате и покаже инвентивност. Наставнику биологије није сметало што камере нису његово природно окружење да осмисли такве часове које су са великом пажњом пратили како његови ученици тако и родитељи. Врло радо сам погледала изјаве које су дали за разне медије и нисам чула ни од једног међу њима да је истакао систем, недостатак средстава, лош састав одељења, и слично као препреку у свом раду. Наравно да им у мањој или већој мери то све смета као и свима нама, али они своју енергију нису фокусирали на оно што не могу већа НА ОНО ШТО МОГУ, они не бацају енергију просипајући критике другим колегама по друштвеним мрежама, већ РАДЕ НА СЕБИ.
Тачно је да читав систем функционише тако да долази до брзог кажњавања а спорог награђивања. Тачно је, немамо довољно средстава за рад. Тачно је и да радимо за веома бедну плату. Али је погрешан начин на који се боримо против тога. Сматрам да је ефикасније борити се ДАВАЊЕМ ПРИМЕРА ДОБРЕ ПРАКСЕ. Не вреди повлачити људе за рукав, расправљати се и доказивати све изазове са којима се суочавамо, већ као и у свему – ПОКАЗАТИ ЛИЧНИМ ПРИМЕРОМ. Ове колеге, као и много других колега осветлале су образ нашој професији и смешно би било да било ко оспори њихов рад. Истина, немају баш много ,,лајкова“ на друштвеним мрежама, а неки им и замерају, јер – ,,чему све то?!“. Зар треба на то да се осврћу?!
Из оваквих светлих примера можемо научити следеће:
- Ја сам просветни радник. Ја стварам атмосферу и климу за рад. Ја пишем сценарио и ја сам режисер. Ја сам довољно квалитетан, маштовит и креативан, да располажем са довољно средстава за рад. Све што ми недостаје, а нужно је за мој рад, то кажем тамо где треба, али не дозвољавам да било који недостатак утиче на квалитет мог рада.
- Ефекти мог рада су видљиви – и добри и лоши. Иако сам сценариста и редитељ, довољно сам зрео као просветни радник да схватим да нисам непогрешив и да мој рад треба да буде евалуиран од свих актера наставног процеса. Знам да разликујем добронамерну од злонамерне критике и имам достојанствен одговор на сваку критику.
- Ценим и поштујем рад других колега. Солидаришем се и стајем у одбрану струке тако што ПОДРЖАВАМ ПРИМЕРЕ ДОБРЕ ПРАКСЕ и недвосмислено се ограђујем и јавно не подржавам лоше примере “гурајући их под тепих“. Подржавањем примера добре праксе стичем углед, игнорисањем проблема у пракси и ја губим углед у друштву.
- Имам довољно храбрости да изразим незадовољство начином на који ме третирају. Обраћам се на праву адресу и борим за своја права. Нисам ни послушник “система“ ни “бунтовник“. Преиспитујем оквир своје делатности и стављам то у реалан контекст. Ако не мењамо “систем који је труо“ личним примером и залагањем, благовременом реакцијом и одбраном својих права онда сам сагласан са тим системом и лицемерно га осуђујем на погрешним местима (друштвеним мрежама).
- Није битно ко је директор, ко је у екстерној, ко је министар све док ме не спутавају да савесно и достојанствено обављам свој рад. Уважавам и поштујем хијерархију али имам свој став и своје мишљење које сам у стању достојанствено да изнесем.
И на крају, наравно да имамо право да тражимо већу плату, да будемо награђени за свој додатни ангажман и рад, да имамо углед какав заслужујемо под условом да смо испунили горенаведене ставке. И још једна битна ствар, да бисмо дали све од себе, наравно да треба да укажемо надлежнима да постоје различите категорије и да изузетни треба да буду награђени јер мора да постоји и тај вид мотивације. Све док један део просвете буде био локомотива а остали вагони којима смета и локомотива и спољашње окружење, наш углед ће бити овакав какав јесте. На нама је да одлучимо да ли ћемо помоћи локомотиви или ћемо се као раштимани вагони прикључити неком смешном синдикату који ће се изборити за нас вишемесечном оштром реториком и повећањем од 3%, и то линеарно!
Аутор: Сања Симић де Граф