У земљи у којој се друштвена криза често рефлектује најпре у школству, питање просвете одавно је прешло границе стручне расправе. Постало је огледало друштвених противречности, културних слабости и политичке кратковидости. Међутим, упркос томе што је образовање формално увек „најважније“, у пракси остаје на маргини – и интересовања, и финансирања, и уважавања.
Последњи догађаји, који су поново довели просвету у жижу јавности, нису променили основну парадигму. Суштина је остала нетакнута: образовање је и даље простор слабо дефинисаних вредности, у којем се реформе своде на козметику, а промене почињу и завршавају се кадровским заменама.
Оно што изостаје јесте промена вредносног система.
А вредносни систем, за разлику од уредби и правилника, не мења се декретом. Он захтева вољу, доследност, стрпљење – и, пре свега, визију.
Да би се систем померио у правцу озбиљног, структурног побољшања, потребна је јасно артикулисана образовна, културна и медијска стратегија. Без ње, свако померање остаје епизодно, кратког даха, често и конфузно. У друштву у којем су социјалне разлике међу највећима у Европи, у којем влада ерозија институционалног ауторитета, тешко је очекивати да ће школа сама од себе задржати стабилност. А ипак се то од ње очекује. Стално.
Једна од најпотцењенијих тема у образовању јесте однос школе и родитеља. Последњих деценија доминира концепт „родитељ као партнер“, што је у основи позитивна идеја – али подложна злоупотреби. Када родитељ постане коректор наставника, ту престаје партнерство. Родитељи имају право да брину, питају, предлажу – али не и да уцењују, релативизују норме и прекрајају педагошке принципе.
Наставник не сме бити сервис родитељима – у смислу да је изложен њиховим очекивањима као да су захтеви клијената, а не субјеката у васпитно-образовном процесу. Школа, и када је у приватном власништву, није приватна установа за реализацију родитељских амбиција. Она је друштвена институција са сопственим ауторитетом, заснованим на знању, искуству и методици.
Што се ученика тиче, није спорно да деца имају право на став. Али дужност школе није да их уводи у друштвене сукобе, већ да их припрема за аргументовано, разумно и одговорно учешће у животу заједнице. Основци и средњошколци пре свега треба да се посвете учењу, култури, спорту, рекреацији – свему ономе што гради личност. Учествовање у протестима, поготову оним са изразитом политичком конотацијом, није нешто што треба подстицати у школском оквиру. Није реч о забрани мишљења, већ о правилном времену, простору и облику друштвеног ангажмана. Студенти су, наравно, друга ствар – они имају и одговорност и право да изразе став, али чак и ту постоје границе: универзитети нису ту да би били блокирани, већ да би се на њима стицало знање, водила отворена и аргументована расправа.
У нову школску годину улазимо без одговора на кључна питања. Наставници су изложени хроничном притиску – и од система, и од друштва, и од родитеља. Уместо унапређења статуса, сведоци смо релативизације наставничке улоге, као да је њен ауторитет превазиђен или чак непожељан. А без ауторитета нема школе – има само привида.
Потребна је доследност у захтевима. Наставници морају инсистирати на бољем статусу – пре свега материјалном, јер из њега проистичу и остали облици уважавања. Поред тога, време је да се обнови и педагошка оријентација на проверене основе. Светска искуства показују да конзервативнији модели наставе, који се ослањају на знање, труд и ред, дугорочно дају боље резултате од модела који фаворизује игру, прилагођавање и „ученика у центру“. Није спорно да у неким условима, са припремљеним ученицима, индивидуализован приступ може бити ефикасан. Али као универзални модел, у нашим условима, то често води у хаос. Школа није и не сме бити забавни парк. Њен циљ нису ефемерна „искуства“, већ трајна знања.
На крају, реч о штрајку. Он изгледа као логичан одговор на занемаривање просвете. Али није решење. Штрајк је симптом – а не терапија. Он у пракси највише погађа ученике, затим саме наставнике, а на крају друштво у целини. Уместо штрајка, потребни су други облици борбе – правни, медијски, стручно аргументовани, а по могућству и симболички снажни. Просвета не сме да делује као гневна групација, већ као морални ослонац друштва.
Јер ако школа падне – пада све.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора
Ставови у рубрици ”Лични став” су, као што и сам назив рубрике каже – лични и не одражавају нужно ставове редакције.