„У првој недељи школе ми, ученици I2 одељења, добили смо обавештење да ће нас посетити фотограф. Сећам се да нас је сликао са подигнутом руком.
– Сада подигните два прста и погледајте у столицу – рекао је.
Знатижељан по природи, питао сам зашто морам тако да држим руку.
– Да не осрамотиш своје родитеље!
Онда сам сазнао да је ученик који дигне руку тај који зна. И тако сам почео да учим…
Да не осрамотим родитеље.
Време је пролазило, кренуо сам у средњу школу, а разлог због ког сам учио био је исти. Да их не осрамотим.
Све је променила наставница која нам је рекла:
– Ако не научиш, сви ће ти се смејати! Да ли заиста желиш да живиш са том срамотом?
Дакле, не ради се о родитељима, рекао сам себи тада, почевши да учим да се не осрамотим.
Након ове „срамоте“, отишао сам на факултет, где су предмети били много разноврснији.
Негде на другој години, на часу математике, након што је написао задатак на табли, наставник нам даје времена да размислимо о решењу.
Подижем руку.
– Професоре, и ја имам питање. Још две године и завршавамо факултет. Где и када ћемо применити све што нас научите? Тачније, како ће нам све ово помоћи?
Благо се иронично насмешио, устао са столице и отишао до цвета на прозорској дасци.
– Никада више нећете радити ове вежбе у неком будућем послу, али сада вам оне хране мозак. Видите ли овај цвет? Шта му је потребно да расте? Вода и светло. И људски мозак, да би се развијао, потребно му је знање, информације из свих области. Мој савет је да увек пазите да свом мозгу дате оно што му је потребно за раст. Као што пазите да овај цвет заливате увек, а не једном!
У том тренутку било ме је срамота јер сам мислио да учим ради „срамоте“.
Мислим да би ово требало да буде прва лекција коју би ученици морали да науче првог дана школе:
– Ви сте ту, у школи, да НАХРАНИТЕ СВОЈ УМ, а не да се не стидите пред породицом, пријатељима, светом!
Аутор текста непознат