Први аларм подигли су лекари у Јужној Кореји. Код деце уредног развоја масовно се опажају поремећаји концентрације, напади нагле љутње при покушају одузимања телефона, али празнине у памћењу при врло једноставним задацима. Дијагноза звучи брутално: дигитална деменција. То није питање карактера нити „развојне фазе“. То је нервни систем преусмерен на функционисање пред екраном. Тинејџери се све чешће шаљу у клинике за дигитални детокс јер без телефона дословно нису у стању да нормално функционишу.
У школама широм света слика је готово идентична. Дете не може да задржи пажњу дуже од два минута, не зна да преприча причу коју је управо прочитало, али савршено памти алгоритме игара, лозинке и правила унутар игара. Када екран нестане – појављује се или агресија или потпуна празнина. То није размаженост. То је зависност од кратких налета допамина, већ уграђена у структуру мозга.
Године 2015. Microsoft је забележио нагли пад способности концентрације: с 12 секунди на 8. Златна рибица може да задржи пажњу 9 секунди. Савремена деца објективно се концентришу краће него риба у акварију. Не зато што су „лошија“, него зато што живе у бесконачном скроловању, кратким клиповима и трајној буци надражаја, у којој нема места тишини — а без тишине не рађа се мисао.
Најопасније промене почињу тихо. Рачунање напамет изазива блокаду, текстови се листају без разумевања, задаци се решавају искључиво уз помоћ сугестија. Данас се то назива „нормом нашег времена“, иако је у стварности реч о губитку способности дубоког, логичног и самосталног мишљења. Мозак се навикава на когнитивне протезе и одбија да ради без њих.
Одрастање престаје да буде природан процес. Већ сада се то види код особа након 25. године живота. Одрасло тело, реакције тинејџера: кратко време концентрације, стална потреба за стимулацијом, избегавање одговорности. У Јапану и Кореји за то постоји израз хикикомори — људи који физички живе, али су психички испали из живота.
Куда идемо?