После великог успеха романа намењених тинејџерима, Црна птица и Петра је стварно отишла, од младе ауторке Александра Јовановић стиже нам нови наслов – Ово НИЈЕ љубавни роман. И ова занимљива и несвакидашња прича намењена је старијим основцима и млађим средњошколцима јер су дилеме и изазови с којима се Љубица, главна јунакиња приче суочава – њима блиски и познати.
Први разред средње школе, последње тромесечје, а Љубица се никада ни са ким није пољубила. Ако се она пита, то мора да се промени. Прави план: до краја године ће и она и двоје њених најбољих пријатеља бити у везама. Погледала је толико љубавних филмова. Али романтика на филму није исто што и романтика у стварном животу…
Овај роман одговара на многа питања, како она која се сваког дана врзмају у главама тинејџера, тако и на она која им можда нису пала на памет – Шта је љубав без пријатељства? Шта значи бити „нечија девојка“? Како да знамо да неко „није за нас“? Постоји ли стварно „срећан крај“?
Са ауторком Александром Јовановић која ни сама није тако давно била тинејџерка, разговарамо о новом роману и одговорима на ова питања.
Ваш нови роман има необичан и привлачан наслов – Ово НИЈЕ љубавни роман. А шта јесте? И коме је намењен?
Он на крају, ипак јесте љубавни, само што романтична љубав овде дели место с пријатељском, сестринском и братском, са оном коју деца осећају према родитељима и обрнуто, као и са љубављу према себи. Роман је намењен пре свега тинејџерима, јер су баш у том добу све ове љубави једнако присутне и међусобно се боре за прво место. Наравно, књига је намењена и свима онима који би да се накратко врате у средњошколске дане, из ког год то било разлога –носталгије или олакшања што су ти дани иза њих.
Припадате плејади наших млађих писаца, па вам је можда лакше да се поистоветите са проблемима и изазовима данашњих тинејџера. Шта мислите, да ли је бити петнаестогодишњакиња данас теже него што је било пре десет или двадесет година?
Нажалост, немам потпуни увид у то како је бити тинејџер данас, сем кроз сопствену перцепцију, приче које чујем и оно што сазнајем из медија. Знам како је било бити тинејџерка пре петнаест година, али не бих сопствено искуство и искуство мојих пријатеља понудила као генерално и репрезентативно. То зависи, као и све остало, од многих фактора, не само од присуства технологије и друштвених мрежа, што се данас обично наводи као главно. Зависи пре свега од места у којем се живи, да ли је у питању мали град, велики, предграђе, село… Зависи од економске и социјалне ситуације, политичке ситуације у држави, од структуре породичног живота, то јест да ли је неко из једнородитељске породице, дете разведених родитеља, да ли су родитељи у срећном или несрећном браку, да ли дете доживљава неку врсту насиља у кући или у школи… Зависи од порекла, културолошке позадине, боје коже, сексуалне оријентације и још гомиле фактора присутних у животу једне младе особе која као таква долази у сукоб с читавим светом. Оно што мислим да се никада неће променити у адолесценцији, јесте управо тај осећај да смо у непрестаној борби са светом. Можда уз неколико пријатеља на нашој страни, ако имамо среће.
Шта ће јунакиња овог романа открити у потрази за првом љубави?
Јунакиња открива да је у току одрастања у реду имати прву, другу, заправо колико год љубави је потребно. Да не мора прва љубав бити и једина, колико год то романтично и идеално звучало. Да у филмовима и књигама има истине, али да их не треба користити као апсолутни водич и репер за живот. Да некад јака жеља да се нешто догоди није довољна и то не мора нужно бити лоше. И оно најважније, да је апсолутно у реду ако се предомислиш.
Колико је притисак вршњака да се мора бити „нечија девојка“ снажан и како једна девојчица може да му се одупре?
У роману није толико реч о одупирању притисцима, бар када је главна јунакиња у питању. Једини притисак који Љубица осећа јесте онај у њеној глави. Она заиста жели да буде нечија девојка, али ће на том путу схватити да неко не значи било ко, или онај који јој се учинио савршеним. Што се притиска околине тиче, њега много више осећа Синиша, Љубичин најбољи друг. Његова прича говори о сазревању у свету где ти се чини да сви желе исто, а тебе тај талас некако не захвата, о потешкоћама и огромној усамљености коју осећа неко ко се не уклапа, ко мисли да је једини другачији.
Када бисте Љубици могли да пошаљете једну поруку, шта би то било?
Мислим да би то била нека варијација савета који јој је дала Миона, њена старија сестра: Знам да је без везе што већину ствари у животу не можеш да контролишеш, па ни то када ћеш се и у кога заљубити. Ако ти делује да други то могу, не брини, само се праве. А кад се то коначно деси, нећеш морати да се питаш. Знаћеш. Само немој да бројиш дане до тада, него живи.