Posle velikog uspeha romana namenjenih tinejdžerima, Crna ptica i Petra je stvarno otišla, od mlade autorke Aleksandra Jovanović stiže nam novi naslov – Ovo NIJE ljubavni roman. I ova zanimljiva i nesvakidašnja priča namenjena je starijim osnovcima i mlađim srednjoškolcima jer su dileme i izazovi s kojima se Ljubica, glavna junakinja priče suočava – njima bliski i poznati.
Prvi razred srednje škole, poslednje tromesečje, a Ljubica se nikada ni sa kim nije poljubila. Ako se ona pita, to mora da se promeni. Pravi plan: do kraja godine će i ona i dvoje njenih najboljih prijatelja biti u vezama. Pogledala je toliko ljubavnih filmova. Ali romantika na filmu nije isto što i romantika u stvarnom životu…
Ovaj roman odgovara na mnoga pitanja, kako ona koja se svakog dana vrzmaju u glavama tinejdžera, tako i na ona koja im možda nisu pala na pamet – Šta je ljubav bez prijateljstva? Šta znači biti „nečija devojka“? Kako da znamo da neko „nije za nas“? Postoji li stvarno „srećan kraj“?
Sa autorkom Aleksandrom Jovanović koja ni sama nije tako davno bila tinejdžerka, razgovaramo o novom romanu i odgovorima na ova pitanja.
Vaš novi roman ima neobičan i privlačan naslov – Ovo NIJE ljubavni roman. A šta jeste? I kome je namenjen?
On na kraju, ipak jeste ljubavni, samo što romantična ljubav ovde deli mesto s prijateljskom, sestrinskom i bratskom, sa onom koju deca osećaju prema roditeljima i obrnuto, kao i sa ljubavlju prema sebi. Roman je namenjen pre svega tinejdžerima, jer su baš u tom dobu sve ove ljubavi jednako prisutne i međusobno se bore za prvo mesto. Naravno, knjiga je namenjena i svima onima koji bi da se nakratko vrate u srednjoškolske dane, iz kog god to bilo razloga –nostalgije ili olakšanja što su ti dani iza njih.
Pripadate plejadi naših mlađih pisaca, pa vam je možda lakše da se poistovetite sa problemima i izazovima današnjih tinejdžera. Šta mislite, da li je biti petnaestogodišnjakinja danas teže nego što je bilo pre deset ili dvadeset godina?
Nažalost, nemam potpuni uvid u to kako je biti tinejdžer danas, sem kroz sopstvenu percepciju, priče koje čujem i ono što saznajem iz medija. Znam kako je bilo biti tinejdžerka pre petnaest godina, ali ne bih sopstveno iskustvo i iskustvo mojih prijatelja ponudila kao generalno i reprezentativno. To zavisi, kao i sve ostalo, od mnogih faktora, ne samo od prisustva tehnologije i društvenih mreža, što se danas obično navodi kao glavno. Zavisi pre svega od mesta u kojem se živi, da li je u pitanju mali grad, veliki, predgrađe, selo… Zavisi od ekonomske i socijalne situacije, političke situacije u državi, od strukture porodičnog života, to jest da li je neko iz jednoroditeljske porodice, dete razvedenih roditelja, da li su roditelji u srećnom ili nesrećnom braku, da li dete doživljava neku vrstu nasilja u kući ili u školi… Zavisi od porekla, kulturološke pozadine, boje kože, seksualne orijentacije i još gomile faktora prisutnih u životu jedne mlade osobe koja kao takva dolazi u sukob s čitavim svetom. Ono što mislim da se nikada neće promeniti u adolescenciji, jeste upravo taj osećaj da smo u neprestanoj borbi sa svetom. Možda uz nekoliko prijatelja na našoj strani, ako imamo sreće.
Šta će junakinja ovog romana otkriti u potrazi za prvom ljubavi?
Junakinja otkriva da je u toku odrastanja u redu imati prvu, drugu, zapravo koliko god ljubavi je potrebno. Da ne mora prva ljubav biti i jedina, koliko god to romantično i idealno zvučalo. Da u filmovima i knjigama ima istine, ali da ih ne treba koristiti kao apsolutni vodič i reper za život. Da nekad jaka želja da se nešto dogodi nije dovoljna i to ne mora nužno biti loše. I ono najvažnije, da je apsolutno u redu ako se predomisliš.
Koliko je pritisak vršnjaka da se mora biti „nečija devojka“ snažan i kako jedna devojčica može da mu se odupre?
U romanu nije toliko reč o odupiranju pritiscima, bar kada je glavna junakinja u pitanju. Jedini pritisak koji Ljubica oseća jeste onaj u njenoj glavi. Ona zaista želi da bude nečija devojka, ali će na tom putu shvatiti da neko ne znači bilo ko, ili onaj koji joj se učinio savršenim. Što se pritiska okoline tiče, njega mnogo više oseća Siniša, Ljubičin najbolji drug. Njegova priča govori o sazrevanju u svetu gde ti se čini da svi žele isto, a tebe taj talas nekako ne zahvata, o poteškoćama i ogromnoj usamljenosti koju oseća neko ko se ne uklapa, ko misli da je jedini drugačiji.
Kada biste Ljubici mogli da pošaljete jednu poruku, šta bi to bilo?
Mislim da bi to bila neka varijacija saveta koji joj je dala Miona, njena starija sestra: Znam da je bez veze što većinu stvari u životu ne možeš da kontrolišeš, pa ni to kada ćeš se i u koga zaljubiti. Ako ti deluje da drugi to mogu, ne brini, samo se prave. A kad se to konačno desi, nećeš morati da se pitaš. Znaćeš. Samo nemoj da brojiš dane do tada, nego živi.