Први сусрет с вртићем – три типа адаптације

август 25, 2019

Полазак детета у вртић или јасле представља углавном први излазак из породичне средине, тј. прво одвајање од родитеља, превасходно од мајке, на дуже време. Истовремено, за дете то може представљати и први сусрет са већим бројем непознатих особа, како са децом тако и са одраслима. Често је ово трауматична ситуација колико за дете, толико и за родитеље јер је испуњена страхом од одвајања и напорима да се дете прилагоди новонасталој ситуацији.

Доласком детета у васпитну групу мења се његов дотадашњи начин живљења, углавном мимо његове воље. Ма како била изражена потреба за друштвом вршњака (обично после 3. године), дете у суштини нема потребу да сигурност породичног окружења мења за нешто ново и непознато. Зато највећи број деце реагује плачем или на неки други начин протестује и изражава своју тугу због раздвајања. Њима је тешко да схвате да је вртић/јасле добро и безбедно место као и да ће се родитељи вратити кроз неко време. Страх од одвајања доминира а осећање напуштености их преплављује – манифестације могу бити веома бурне и дуготрајне.

За родитеље је важно да знају да је извесна доза страха од одвајања уобичајена јер је везаност за породицу на раном узрасту развојно условљена. Страх од одвајања не треба да буде разлог за бригу, мада га нипошто не треба занемарити у процесу привикавања детета на колектив. Он се може сагледавати из сасвим другог угла, односно као показатељ да су дете и родитељ развили квалитетну узајамну везу.
Многа питања у овом периоду намећу се родитељима: зашто плаче, колико дуго плаче, раде ли то и друга деца, колико обично траје адаптација, шта је може учинити лакшом, да ли да од свега одустану и покушају поново након извесног времена, да ли је “бака-сервис” боље решење…

Сасвим је сигурно да се медицинске сестре у јаслама или васпитачи у вртићима боље сналазе у оваквим ситуацијама зато што су стручно оспособљени да разумеју дете и да му помогну и зато што је адаптација деце очекивани процес посебно у септембру месецу за који се праве посебни планови, осмишљавају активности како би се дете што безболније одвојило од родитеља и што пре навикло на колектив. Али, помоћ је потребна и родитељима и они је заиста очекују од особа којима поверавају своје дете. Зато треба искористити све расположиве начине комуникације са породицом (панои, благовремено организовани састанци са родитељима новоуписане деце, осмишљени кутак за родитеље, индивидуални разговори итд.) и родитељима предочити могуће тешкоће и начине њиховог превазилажења.

Од чега зависи процес адаптације

Процес адаптације је индивидуалан и условљен бројним чиниоцима. Одвојена од породице, деца ступају у једну нову и непознату средину у којој важе другачија правила и у којој се спроводи ритам живота на који нису навикла. Док су у породици имала привилегован положај, у колективу је ситуација неминовно другачија – један одрасли брине о групи деце или се одрасли који брину о групи смењују. У сваком случају, дете је у ситуацији да мора да дели са мноштвом себи равних и пажњу, и простор, и играчке, и много чега другог… Ток прилагођавања зависи од дететових индивидуалних особина, од његовог узраста, од здравственог стања, од породичне атмосфере у којој дете живи.

У принципу се лакше прилагођавању деца која су физички снажна и немају већих здравствених проблема, деца која имају богата и разноврсна социјална искуства пре доласка у колектив, деца чији родитељи имају позитиван став према игри итд. Истовремено, адаптација зависи и од општих услова живота и рада у самим јаслама или вртићу (опремљености потребним средствима, стручне оспособљености и карактеристика личности медицинских сестара или васпитача, броја деце у васпитној групи).

Основни типови адаптације

Обично се у стручној литератури наводе три основна типа адаптације: лака адаптација, адаптација средње тежине и тешка адаптација.

Лака адаптација представља нормалну реакцију на промену средине деце која имају оптималне васпитне услове и која су успоставила сигруну и стабилну емоционалну везу са родитељима. Код такве деце све реакције и промене у понашању пролазе у року од 10-15 дана боравка у колективу; дете брзо прихвата нову средину и радује се доласку у њу.

Адаптација средње тежине имају деца чије се промене у понашању продуже и до месец дана боравка у вртићу или јаслама, током којих дете упорно одбија долазак у колектив.

Тешка адаптација се обично врло ретко среће у пракси. Односи се на децу код које се могу запазити упорне и дуготрајне реакције и поремећаји у понашању који трају и по неколико месеци. Обично је код такве деце присутно више неповољних чиниоца који продужавају период адаптације као што су честа одсуства из колектива услед болести или неког другог разлога, неповољни породични услови, непримерени васпитни утицаји исл. У тим случајевима, потребно је тимско сагледавање проблема (васпитач/мед. сестра, родитељи и педагог или психолог) и заједничко проналажење начина да се тешкоће превазиђу.

Треба напоменути да највећи број деце прође процес адаптације без већих проблема, а само мали број пролази тежи облик адаптације.
Нека су деца склона реакцијама на физиолошком плану: одбијање хране, одбијање спавања, пробавне сметње, честе прехладе исл, а друга реакцијама у понашању – плач, агресивно понашање или повлачење.

Једна од могућих реакција која се среће у случајевима теже адаптације је тзв. регресија, што значи да су се код детета појавили облици понашања карактеристични за неку од претходних фаза у развоју нпр. сисање прста, мокрење у кревет, тепање. Сва та понашања су уобичајена у периоду адаптације и она ће постепено слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава новој средини и успоставља социо-емоционалне односе са васпитачем и другом децом.

Потребно је нагласити да адаптација није завршена када дете престане да плаче, већ када са задовољством долази у колектив и када почне спонтано и слободно да изражава своје емоције, мисли, способности. Зато, посебну пажњу треба обратити на повучену децу која обично тихо седе у неком кутку и не показују никакву иницијативу.

Шта саветовати родитељима

Један од задатака установе је да помогне деци и родитељима који први пут долазе у њу да превазиђу почетне тешкоће. Искуства у раду су показала да се адаптација може олакшати и скратити њено трајање применом одговарајућих поступака: претходним упознавањем са дететом, индивидуалним приступом, флексибилним временом за пријем деце, постепеним продужавањем боравка у колективу сходно дететовим могућностима, омогућавањем боравка родитеља у групи и многим другим.

Ради брже адаптације, родитељима се може саветовати следеће:

• да код куће говоре о вртићу и понекад до њега прошетају са дететом пре него што га упишу, да бораве у дворишту вртића док су у њему друга деца;

• да се претходно распитају о ритму живљења у вртићу и постепено са њим ускладе и кућни режим (оброци, спавање, боравак на отвореном,…);

• да планирају одсуство са посла док је дете у адаптацији, да је неко време пожељан и њихов боравак у простору вртића;

• да упознају васпитаче/медицинске сестре са особеностима и навикама свог детета;

• да допусте детету да понесе своју омиљену играчку у вртић;

• да му покажу да га воле и кад оно одбија останак у колективу;

• да разговарају са дететом о другој деци, о играчкама, о васпитачима, да му подстакну интересовање за садржаје у вртићу;

• да растаанке у вртићу учине кратким јер дуги растанци говоре о њиховим страховима и неодлучности;

• да не беже од детета већ да се увек поздраве и искрено кажу када ће се вратити;

• и наравно, да увек одрже своју реч!

Уколико је родитељу претешко да се одвоји од детета, може се предложити да адаптацију “одради” други члан породице који је близак детету.

Однос породице и јасала/вртића

Поласком детета у колектив, родитељи добијају партнере у васпитању своје деце. То не умањује њихову улогу нити одговорност али, ради саме деце тј. ради што бољег прихватања колектива, најбоље је када се са медицинским сестрама или васпитачима од почетка успостави добар однос.

Сваки однос до којег нам је стало захтева пуно труда са обе стране. Тако је и са овим. Кључ успешности налази се у одржавању добре комуникације родитеља и вртића тј. у сталној и отвореној узајамној комуникацији.

Први сусрет родитеља и васпитача значајан је са аспекта упознавања – то је прилика када родитељ треба да да основне информације о здравственом стању детета, навикама у храњењу, спавању, о породичним приликама а од васпитача да добије информације о групи у којој ће дете боравити, програму рада, дневном распореду активности, исхрани, начину плаћања и сл.

Уколико родитељ има потребу, може разговарати са члановима стручне службе о специфичним потребама детета, о могућем индивидуалном плану адаптације, о својим потребама у односу на вртић, оправданости појединих васитних поступака итд.

На првом групном родитељском састанку родитеље треба упознати с начином функционисања вртића као целине, разменити информације о потребама и очекивањима родитеља у односу на вртић и обратно, о очекивањима васпитача у односу на испуњавање обавеза од стране родитеља. Неопходно је родитеље обавестити о времену предвиђеном за индивидуалне разговоре, о начинима њиховог укључивања у живот вртића, о значају заједничког деловања и усклађености васпитних ставова.

Потребно је родитеље упознати са комуникацијом преко паноа који се налази испред собе сваке васпитне групе као и са садржајима кутка за родитеље у самом вртићу. Подразумева се да ће они бити увек добро осмишљени тј. да ће медицинске сестре или васпитачи добро проценити шта је актуелно у датом тренутку и у складу са тим одабрати адекватне садржаје.

На крају треба истаћи да први дани проведени у колективу могу да буду одлучујући за став који се код детета и његових родитеља гради према њој, због чега треба предузети све могуће мере како би се избегле или барем умањиле стресне ситуације због ступања у нову средину и од самог почетка засновали квалитетни партнерски односи.

Tекст је преузет из часописа “Трагови”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "Први сусрет с вртићем – три типа адаптације

  1. Jovana каже:

    Sve u svemu, jadna deca koja moraju u vrtić….

    1. Natasa каже:

      Nijesu jadna nego srećna što su zdrava i sposobna da budu u kolektivu.

  2. Jasmina каже:

    Vrtić je prava stvar za svako dete jer deca treba da budu u društvu svojih vršnjaka,a ne sa babama i dedama…Adaptacija jeste težak period kako za dete tako i za roditelje ali to je prirodna reakcija i jednih i drugih i zato treba misliti na sve ono lepo i korisno što dete dobija boravkom u vrtiću,a ne treba odustati u startu zbog detetovog odbijanja prilikom prvog susreta….Kao vaspitač,a pre svega kao majka troje dece,slažem se sa svim gore navedenim !!!!!!http://localhost/symbiotica/zelena-ucionica/old/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif

  3. Анонимни каже:

    Deca u vrticu mnogo sta lepog nauce i zato je deci najbolje u vrticu..

  4. Jelena каже:

    Deca u vrticu mnogo sta lepog nauce i zato je deci najbolje u vrticu..

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама