У Јутарњем програму ТВ Прва гостовао је проф. др Бранислав Филиповић, психијатар, и том приликом одговарао на питања која се тичу дечје хистерије, напада беса, размажености, поремећеног система вредности. Доктор Филиповић каже да су деца одраз нашег понашања и да родитељ увек треба да се преиспита кад се нађе у ситуацији која је за њега неприхватљива.
„Када сам добио близанце, помислио сам да би ми баш требало упутство за употребу, али сви знамо да тога за децу нема. Ипак, родитељи треба да знају да, кад се дете баца у продавници, тржном центру или на било ком месту, то није хистерија. То је напад беса. Ми саветујемо да се то игнорише, а дете кад схвати да не постиже циљ, престаће и то понашање.
Само понашање деце је последица понашања родитеља. Кад они крену тако да се бацају, иако изгледа драматично, то не треба да прихватате као нешто страшно и да на дреку одговарате дреком. Увек пратите, то је плач без суза. Такав модалитет понашања је резултат навике, очекивања да ће таквим понашањем постићи неки циљ који су зацртали.” – тврди др Филиповић.
Хистерични људи гаје хистеричну децу
Дрека на дреку никад се добрим не завршава, каже доктор. Он додаје да у тим тренуцима, уместо да усмере своју нервозу због ситуације у којој се налазе на дете, родитељи морају да се запитају шта се с њима дешава.
„Деца која се тако понашају су углавном осетљива деца и имају научен модел понашања. Научили су да тако могу истерати неке своје потребе. Ако се дете много дере значи да је вероватно много дреке у кући.”
Размажено дете је дете које нема пажњу родитеља и где родитељи немају времена да му се посвете, па онда дете проналази начин да привуче пажњу и усмери је на себе, каже доктор.
„Проблем данас је што има мало деце. Ви ако имате једно дете или је велика разлика између деце, онда се дешава та врста размажености. Кад је троје деце једно другом до увета, они се сами васпитавају, ту нема времена за хистерију. У породицама које су раније на селу живеле, са петоро деце, свако је имао улогу и није било времена за бацакање по тржним центрима. Нема времена ни за одласке у тржни центар.”
Проблем је систем вредности.
„Ми смо добили једно потрошачко друштво где родитељи немају времена да разговарају са децом. И са малом децом се морате играти, шалити, разговарати. Један од најбољи примера дечјег привлачења пажње је одбијање да да руку кад прелази преко пута. Ми саветујемо у таквим ситуацијама да сто метара пре тог прелаза родитељи почну да се шале са децом и верујте да ће то све много лакше проћи. Покушајте, па ћете видети.” – закључује др Филиповић
Приредила: А. Цвјетић