Oslanjajući se na višedecenijsko iskustvo u radu, u razgovoru za „Politiku” psiholog Biljana Lajović, kaže da „neka deca još od vrtića postaju mašine za pokazivanje kvaliteta roditeljstva, a nije kvalitet kad roditelji umesto da se posvete emocionalnom i socijalnom razvoju dece, pažnju posvećuju kvazipostignuću”. Kako ilustruje, hronično očekivanje vrhunskih rezultata je kao da na stakleni stub stavljate teret pod kojim stub na kraju puca, a tako i deca pucaju. Istraživanja potvrđuju da se polovina svih mentalnih poremećaja javlja pre 14. godine, što znači još u osnovnoj školi, tri četvrtine mentalnih poremećaja javlja se do 24. godine, dakle dok mladi još studiraju.
„Jasno je zašto. Deca i mladi su ranjiva grupa. Još nisu sazreli, pred njih se postavljaju ogromni zahtevi a izostaje emotivna podrška porodice. U tom raskoraku nastaje mentalni problem, ne mora nužno da bude bolest. Nekad je problem s mentalnim zdravljem lakmus papir koji pokazuje da nešto u porodičnoj dinamici nije u redu. Na primer, ne plasira se sistem vrednosti zasnovan na radu, trudu, postignuću nego – da imaš petice. To je samo vrsta pritiska”, smatra Lajovićeva.
Uvek se, kaže, seti, kad je radila u školi kao psiholog, kako majka dok ostavlja dete na testiranju s vrata mu kaže: „Vodi računa da nas sve ne obrukaš.” „Ta za mene toliko strašna formulacija nekada je bila retkost, jedna u generaciji. Danas implicitno roditelji očekuju i kada o detetu govore ističu da je ono odličan đak, da ima sve petice, da ide na klavir, violinu, engleski, sport, recimo, tenis, a trenira ga neko ko zna Novaka Đokovića. Ili naglašavaju da dete ide na treninge iako nemaju, nego su pozajmili pare za to. Znači, očekuje se vrhunski rezultat, a pritisak na dete je nenormalan”, dočarava Lajovićeva.
Deca i mladi, sugeriše ona, značajno više treba da učestvuju u aktivnostima koje nisu takmičarske nego su saradničke, kao što su nekada bili izviđači ili mladi gorani, gde se razvija humanost, prijateljstvo, povezanost s prirodom…
„Preteran takmičarski duh kod dece razvija osećanje nesigurnosti pa i ponašanja koja nisu na listi moralnih, na primer lažu. Ako se ne osećaju dobro u svojoj koži, onda je problem s mentalnim zdravljem očekivan. U adolescenciji krize mogu da budu vrlo dramatične, praćene i ulaskom u narkomaniju”, objašnjava Lajovićeva.
U školi, koja je posle porodice drugi faktor socijalizacije, razvojne teškoće mogu postati očigledne. Škola je odlično mesto za pružanje podrške deci, ali problemi mentalnog zdravlja u školi mogu i da se pogoršaju. U školskom okruženju evidentan je porast najdrastičnijih oblika nasilja među vršnjacima, ali i nad nastavnicima. Sistem pokušava da zauzda nasilje izmenama propisa, novim procedurama ali nema mehanizma koji bi ovu pošast iskorenio.
„Nasilno okruženje prvo podstiče nesigurnost, podstiče strah i podstiče probleme sa mentalnim zdravljem. Čim su te tri stvari tako snažne, nemate dobru podlogu nego imate vrlo lošu osnovu za razvoj dece. Morali bismo prvo da više komuniciramo jedni s drugima, ali iskreno i autentično. Znači, ako imam problem, da to i kažem. Ne smemo da ćutimo, a jalovo je pričanje bez delovanja. Ako se problem odraslima prijavi a odrasli ništa ne preduzmu, onda deca i mladi odustaju od toga da bilo šta prijave. Ćute i trpe, što je pouzdani put u probleme s mentalnim zdravljem”, ističe Lajovićeva.
Država bi, napominje naša sagovornica, morala da obezbedi da adekvatna podrška bude dostupna svima, da budu dobro uvezani obrazovanje, zdravstvo i socijalna zaštita, da se problem ne ignoriše i ne prebacuje već da postoji stvarna pomoć.
„Što je teško da se ova tri sistema uvežu, da se pojačaju službe, da svaka škola ima psihologa i pedagoga, da svaki dom zdravlja ima razvojno savetovalište, što znači i psihijatra u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a da centri za socijalni rad budu dodatna podrška tako da ko ima problem zna kome da se obrati, jer u suštini prevencija je zakon”, ističe Lajovićeva.
Izvor: Politika