Sa psihologom Jelenom Marušić razgovarali smo o tome na koji to način možemo da prepoznamo problem i kako s detetom razgovarati da bi nam pokazali šta osećaju. Rekla nam je neke veoma važne stvari, a sada nam objašnjava koji je to način i put vaspitanja kojim treba da idemo da bismo svojoj deci bili oslonac i da bismo bili sigurni da će nam uvek reći ako se osećaju nesrećno, ako ih neko povređuje ili zlostavlja.
Kako kaže, važno je upamtiti sledeće:
– Naučite ih da misle svojom glavom (da promišljaju, daju komentare, kritički sagledavaju postavljanjem pitanja)
– Kod mlađe dece, dok gledate zajedno crtani film, pričajte o tome šta se dešava, šta je dobro a šta loše i zbog čega. To važi i za priče koje im čitate. Što više njihovih pitanja – to bolje.
Kada zajedno primetite neko neprikladno ponašanje kod drugih pitajte ih šta su videli kako njima to izgleda. Sa starijom decom posebno kada prolaze kroz pubertet, adolescenciju važno je da roditelji budu otvoreni za različite teme koliko god da su neprijatne.
– Da znaju da traže za sebe ono što drugima pružaju (poštovanje, briga o drugima, fer odnos…)
Kada više puta ponovite detetu da je bezobrazno, glupo, debelo, da nije dobro, vrlo je verovatno da će poverovati u to. Ili ako ste deo takvog okruženja biće vam normalno na taj način da komunicirate. Naravno da će biti ljudi koji će upućivati ovakve uvrede, ali ono što možemo da uradimo je da ih osnažimo dodatnim veštinama.
Tehnika asertivno delimično slaganje se može primeniti u situacijama kada nas neko vređa. Prihvatamo odgovornost za ono šta smo uradili, ali ne i deo koji je upućen na ličnost. Na primer:
„Da, nisam naučila lekciju, ali to ne znači da sam glupa;“
„Da, polomila sam igračku ali to ne znači da sam bezobrazna.“
U današnjem društvu još je prisutno verovanje da apsolutna poslušnost autoritetu mora da postoji. Roditelji veruju da strogost znači disciplinu i izgradnju karaktera. Kako da prepoznaju granicu koja više nije zdrav autoritet?
Poverenje je nešto što se gradi godinama. Deca stiču poverenje u svoje autoritete. Veruju u njihove reči, zašto je nešto potrebno uraditi. Uglavnom prva asocijacija na autoritet je poslušnost. Međutim, zdrav autoritet se gradi na poštovanju i poverenju, ne na strahu. Ranije je bilo vaspitanje takvo da se ono što nastavnik kaže nije smelo dovoditi u pitanje. Nastavnik je uvek u pravu. Danas se o pravima dece mnogo priča. Puno govorim o tome koliko je važno da postoji saradnja između vaspitača, učitelja, nastavnika, trenera (svake osobe koja se bavi našom decom) i roditelja. Budite radoznali, postavljajte pitanja kako deci tako i osobama koje se bave vašom decom.
Nije bitno samo da li je dete jelo i spavalo u vrtiću.
Pitajte vaspitača koje aktivnosti voli u vrtiću, šta mu teže ide? Koje “nevolje” pravi? Pitajte dete: Šta ti je bilo zabavno? Šta si uradio, pa te je vaspitačica kritikovala? Kako si se osećao? Kako je reagovala vaspitačica kada se desio problem? Koju aktivnost najviše voliš? Šta ti se ne sviđa?
Nije bitno samo da li je pokazalo znanje u školi i dobilo 5.
Budite radoznali kako je dete provelo dan, kako je bilo na velikom odmoru, kako učiteljica rešava situaciju kada neko od dece pravi probleme, sa kim se druže, zbog čega sa nekom decom ne žele da budu drugari. Da li viče nekada učiteljica? Šta je rekao učitelj kad neko nije uradio domaći? Kako se ponašaju druga deca? Da li neko nekoga maltretira/vređa? Da li se to gleda ili se traži pomoć od učitelja? Da bi dete razumelo šta je uvreda mora da zna da niko nema pravo da ga naziva ćoro, krezo, debeljko, gluperdo… Da to nije u redu.
Verujemo da je veliki broj roditelja koji se danas pitaju – da li bi moje dete meni reklo da trpi tako nešto? Šta mogu da učine roditelji mlađe dece, a šta roditelji tinejdžera da izgrade odnos koji će obezbediti puno poverenje?
Razgovori, objašnjenja, odgovori na njihovo zašto… Moramo biti jasni i direktni za neke neprijatne stvari. Na primer – ko sme da dodiruje pišu osim tate i mame, sme vaspitač kada ide u toalet, ali samo da ih obrišu i presvuku. Vrlo jasno reći. Isto važi i kada dete krene u školu. Budite specifični u tome kako nije u redu da ih dodiruju.
Tinejdžeri žele nezavisnost i dešava se da šalju poruke da žele da roditelji odu od njih, ali oni upravo žele suprotno. Da smo tu za njih. Vodite razgovore o tome kako izgledaju zdrave veze, a šta su bolesni odnosi. Može se desiti da nas suprotan pol navodi na neka dela za “naše dobro”. Zato je bitno da budemo direktni i iskreni sa mladima šta je zlostavljanje. Ako nas neko povređuje, ako nam neko upućuje uvrede, ako želi konstantno da nas promeni, sili nas na određene stvari ta osoba nije dobra ni za nas.
Konačno, da li verujete da to što je deci u našem društvu zabranjeno da kažu „ne“, „neću“, „ne želim“ u malim, svakodnevnim stvarima, postaje problem zbog kog oni nisu sposobni da postave lične granice i odbrane se?
Na ovome se radi više nego ranije. Dete mora da ima pravo da kaže NE, da ima stav da mu se nešto ne sviđa, da ne dozvoljava nekome u vrtiću/školi da na njega viče ili ga udara.
Oduzimanjem ovog prava kod dece se gradi uverenje da ono vredi jedino kada je poslušno. Kada odraste vrlo je verovatno da će se povlačiti, neće se zauzimati se za sebe. Obično postanu pasivne osobe koje su odličan “plen” za agresivnije tipove.
Zamislite samo kako bi vam bilo da nemate ovo pravo. Kako biste se osećali?
Autor: Jelena Marušić, psiholog i osnivač Kompas vaspitanja