Огромно је интересовање у јавности везано за питање физичке казне, каже за наш портал Ивана Михић, ванредна професорка Одсека за психологију Филозофског факултета у Новом Саду.
Објашњава да то интересовање има неколико “струја”. Једну чине стручњаци који настоје да дају снажне поруке да не постоји никаква оправданост или корист физичке казне. Проблем настаје када се јавља друга струја стручњака која указује на “мањкавости” дечјег узраста те наглашава разлике између повременог физичког кажњавања и насиља над децом, оправдавајући то “мањкавостима” узраста, те на тај начин правдајући физичко кажњавање.
Трећа је родитељска струја која сасвим оправдано поставља питање: шта радити у ситуацијама када се не види друго решење, уколико физичка казна није оправдана, или корисна за дете?
Нови резултати МИЦС истраживања које је 2019. спровео УНИЦЕФ у сарадњи са Републичким заводом за статистику и Популационим фондом Уједињених нација уз подршку Европске уније дају један поражавајући податак: међу децом узраста 1–14 година, 45% је код куће изложено насилном дисциплиновању, а у ромским насељима је тај проценат још виши (67%).
„Не постоји ниједан доказ да је физичко, или било које друго кажњавајуће васпитање корисно за развој. Напротив, све грубе васпитне методе – ударци, викање, емоционално условљавање, посрамљивање и друге – носе са собом негативне последице по развој детета.“ – објашњава проф. Михић.
Ивана Михић је ванредна професорка Одсека за психологију Филозофског факултета у Новом Саду, али и супервизорка активности Центра за подршку раном развоју и породичним односима „Хармонија“. Овај центар, у сарадњи са УНИЦЕФ-ом, подржава развијање Програма подршке подстицајном родитељству у Србији, а кроз подршку системима здравствене заштите, социјалне заштите и образовања.
Прво питање које смо јој поставили је – постоји ли ситуација у којој су физичке казне оправдане?
– Нема ситуације у којој је физичка казна оправдана. Она је увек израз родитељеве немоћи да смисли друго решење за ситуацију у којој се дете нашло, и управља својим личним осећањима везаним за понашање детета, ризике у којима се дете налази (када на пример може да се опече, излети пред кола или слично), или изазове везане за родитељску улогу (ниво пажње који је потребан детету, на пример).
Дете које истрчава на улицу пред кола је несмотрено, и неће научити да буде пажљиво захваљујући ударцу. Научиће да родитељ не воли да истрчава на улицу. То није иста ствар
Када удари дете, родитељ заправо губи контролу над тим личним осећањима. Родитељ који је на овај начин без контроле над својим понашањем, из перспективе детета, није родитељ који може да заштити и пружи адекватну подршку и води кроз стицање аутономије (самосталности, независности). Уз њега дете се не осећа сигурно, нити са њим повезано, нема поверења у његову вештину да препозна његове развојне потребе и одговори на њих. Без овог осећања емотивне повезаности и сигурности – дете не може да се ослони на родитеља и да уз његову подршку прође кроз изазове учења о свету.
Зато ће научити да родитељ не воли када се дира рингла, на пример, или да додиривање рингле носи са собом казну, али не и како се користи рингла на безбедан начин, или у којим ситуацијама би требало да тражи подршку одраслог да би било безбедно.
Родитељи су склони томе да верују да ударац по руци када дете посегне за утичницом, или ударац по гузи када је непослушно – заправо нису батине. Да ли су у праву и где је граница између батина и злостављања, ако је уопште има?
– Нема никакве потребе тражити границе између ових појава. То је вештачки начин да неке грубе родитељске праксе назовемо прихватљивим. Требало би да, као друштво, а поготову као стручњаци, заговарамо губљење свих грубих пракси у бризи о детету. Уз то, у обавези смо да пружимо јасне поруке, али и подуке родитељима о позитивним васпитним праксама. Постоје докази о квалитетним васпитним праксама. Уместо да време, речи, прилике за саветодавни рад трошимо на тражење суптилних разлика између различитих грубих васпитних пракси, можемо те исте ресурсе да употребимо за разумевање и заговарање квалитетнијег старања о детету.
Дете које истрчава на улицу пред кола је несмотрено, и неће научити да буде пажљиво захваљујући ударцу. Научиће да родитељ не воли да истрчава на улицу. То није иста ствар. Сваки пут када родитељ удари дете, он је заправо дете које је збуњено, или мотивисано да сазна (када нешто “чачка”), или уплашено (када је нпр. срушило нешто стаклено са стола), или љуто (када има тантрум због не испуњене жеље у продавници), или у изазову да прихвати неку границу или правило (када наставља да скаче по намештају) – довео до тога да због ове своје потребе осећа бол и губи поверење у особу која би требало да га штити и уз кога би требало да учи о свету – па између осталог и да учи како да управља осећањем страха, љутње, немоћи, фрустрације, неиздрживе жеље да нешто проба и слично. Нисам сигурна да је то избор који би направио велики број родитеља, када би тако разумео ситуацију у којој примењује физичку казну.
Када родитељима покушамо да скренемо пажњу да се мало дете, готово беба, не може ничему научити ударањем, најчешћи одговор је „па покушајте ви да нешто објасните детету од годину или две“. А пошто тако мала деца не разумеју, родитељи мисле да је њихов задатак да их науче на другачији начин. Како заправо научити једногодишње дете да не дира утичницу?
Да, заиста јесте изазов за одраслог да научи нешто дете малог узраста. Па ипак, деца овог узраста свакодневно уче далеко више и далеко брже него што икада касније у животу то могу. Учење деце раног узраста је веома брзо јер је мозак детета веома “пластичан” и омогућује невероватне вештине повезивања, сазнавања и развоја вештина. За ово постоји хрпа научних доказа који информишу најквалитетније праксе подршке раном развоју и учењу. Уколико нешто не можемо да им објаснимо, дакле, онда то није до њихове вештине учења. До нас је. До наше вештине подучавања и бриге о њима и нашег (не)разумевања шта значи учење из перспективе детета.
А разумети начин на који деца уче је заправо изазов.
Веома је тешко обучити неког на начин на који овај не може да научи. Деца уче игром – проживљавањем, истраживањем, пробањем, повезивањем и “свођењем” света на онај опсег разумевања који развој детету омогућује. Сасвим мало дете ће зато настојати да разуме свет око себе додиром, ударцем, комбиновањем са другим предметима, ређањем, стављањем у уста и слично. То није зато што је оно безобразно и не поштује, или не разуме правила безбедности, већ зато што се око њега налази нешто што треба истражити, и ово су начини које оно има на располагању на да их истражи.
Важно је, међутим, да знамо ретко истраживање може да уроди учењем, ако није адекватно подржано. То никако не значи забрањено – то значи адекватно омогућено. Подршка родитеља у учењу је неопходна детету. Она је усмерена на то да се оснажи дететова радозналост, иницијатива, учешће, спретност у доношењу одлука и слично. Вештину пружања такве подршке учи сваки родитељ, нико је није унапред стекао.
Да бисмо знали које су ситуације изазовне и које потребе за подршком дете има, потребно је да пратимо дете, познајемо његове вештине, видимо свет из дететове перспективе, будемо респонсивни. Тада ћемо пружити подршку нудећи назив за то што се дешава, за дететово осећање или доживљај, тако што ћемо утешити дете, проширити његово интересовање и помоћи транзицију – промену из једне у другу активност (на пример – од игре, ка спремању за спавање; од игре ка заједничком оброку и слично).
Дете чије су потребе за подршком у ситуацијама које су за њега захтевне на време препознате, ужива снажну подршку својих родитеља. То родитељи виде као да је дете сарадљиво.
Разумемо, наравно, да се не ради о особини детета, него о приступу који родитељи имају.
Коначно, поборници дисциплине која укључује и повремене физичке казне често ће рећи да су „и нас родитељи тако васпитавали, па смо постали људи“. Шта је одговор на овакав аргумент за батине?
Уместо да се стручњаци ангажују у осмишљавању аргумената за туђе грубе васпитне праксе, било би сјајно да се сви заједно ангажујемо у подршци родитељима да разумеју развој и учење детета, разумеју начине на које могу да подрже и подстакну своје дете, као и како да поставе границе и обезбеде физичку и емотивну сигурност за своје дете без кажњавајуће васпитне праксе.
Некажњавајућа васпитна пракса тражи да разумемо капацитете детета, променимо своје вредности детета – од оних по којима је дете немоћно, некомпетентно, припада родитељима и слично – ка оним којима верујемо да дете поседује огроман сет вештина, огромну радозналост и мотивацију да овлада светом око себе, али и другачији доживљај и разумевање стварности од оног коју родитељ има.
Како да знамо да смо на правом путу када је родитељство у питању?
Важно је да од првог дана дететовог живота посветимо време међусобном повезивању и упознавању са дететом. Градећи снажну, сигурну емотивну везу са дететом имамо далеко више шанси да развијемо своје вештине препознавања потреба детета, али и да уживамо у дететовој спремности да сарађује и учи уз нас. С друге стране, бринући о свом менталном здрављу, препознајући стрес који долази из родитељске улоге, правећи мрежу подршке која омогућује да прихватамо и учимо улогу родитеља, омогућујемо себи да време које посвећујемо детету буде заиста наше, усмерено међусобно усклађивање и доживљај припадања јединственој релацији уз коју се упознаје свет.
Интервју водила: А. Цвјетић