Већ првих дана школе уочавамо да ђаци имају проблем са пажњом, самосталним радом, концентрацијом, комуникацијом, памћењем, графомоториком, истрајношћу, уредношћу, чак и на једноставним задацима.
Зашто је деци тежак сваки ментални и физички рад? Зашто је њихов речник сиромашан? Зашто више нису радознали и маштовити? Зато што смо им прерано дали мобилне телефоне, таблете, рачунаре, дигиталне сатиће. Похвалили се како их успешно користе са три-четири године. Дали им брзо, лако и готово. Зашто да се труде?
Овако, за „Новости“, говори Љиљана Новковић, учитељица у ОШ „Дринка Павловић“, на питање како у пракси изгледа рад са децом која од малих ногу користе сва могућа дигитална помагала која су им доступна.
– Важно је и неопходно да учитељ у школи са ђацима стално разговара о позитивним и негативним последицама коришћења неког дигиталног средства или појаве у друштву коју то средство ствара.
Наравно, наглашава она, увек морамо да се сетимо да су одрасли најважнији модел у понашању деци.
– Ако променимо набоље нешто код себе, видећемо промене и на њима – каже ова учитељица.
Психолози су и научно доказали колико су дубоке последице претераног бављења дигиталним медијима.
– Људска врста има урођену потребу да трага за информацијама јер су оне услов опстанка, али у својој еволуцији људи нису имали искуства са толиком количином информација каква данас постоји, па људски мозак нема урођене биолошке механизме да се са тим суочи – каже психолог, професор Филозофског факултета у пензији Иван Ивић.
– Дигитални медиј има низ само њему својствених карактеристика: преоптерећеност информацијама, што значи да се млади у процесу дигиталног „читања“ у једној минути сретну са великим бројем информација. Затим ти медији имају „технологију прекидања“, а то подразумева да се стално скаче са једне информације на другу, са текста на текст, са текста на аудио-запис или видео-инсерт, са интернета на мејл, са мејла на лајковање на друштвеним мрежама…
Прва последица таквог понашања је да се тако примљене информације брзо губе, односно нестају из такозване радне меморије, јер трају само коју секунду па се прелази на нове, и тако редом.
– Овакво понашање спречава један кључни психолошки механизам, а то је превођење краткорочног памћења у дугорочно – појашњава проф. Ивић.
– Да би дошло до тог превођења потребно је време да се успостави веза нове информације са знањима које човек већ има у вези с тим, да се нова информација повеже са животним искуствима, да се осмисли, да се то интегрише у мрежу знања. Све то је отежано.
Друга последица дугог бављења дигиталним уређајима је још значајнија, а то је – појава деконцентрисаног ума и мозга, који буде тако програмиран да не може да се концентрише на одређену идеју и проблем.
– То се јасно испољава у неспособности да се прочита са разумевањем континуирани текст дужи од две-три странице, па је јасно какве су последице таквог менталног стања за школско учење – истиче наш саговорник.
Шта се ту може учинити?
– Апсолутно би се морало спречити учење напамет без разумевања, такозвано бубање. У школама се још увек масовно дају позитивне оцене када ученик издекламује неку лекцију а ништа од тога не разуме. Треба избећи олако давање високих оцена. Родитељи чине медвеђу услугу деци када врше притисак на наставнике да деци поклањају оцене. Треба смањити програме, а повећати време за размишљање о ономе што се учи, ученике испитивати тако да се види да ли разумеју оно о чему говоре, а ако не разумеју не кажњавати их него им помоћи да разумеју. Треба научити ђаке да се удубљују када читају лекцију, да подвуку сваку реч коју не разумеју и да потраже шта та реч значи – зато сам био увек против бесплатних уџбеника који се нетакнути враћају. И треба избећи скакање са једне информације на другу, што значи ограничити време које се проводи на дигиталним уређајима.
Може ли се то спровести у дело?
– Не верујем много – отворено каже проф. Ивић.
Више на: Новости