Новонастала ситуација с вирусом КОВИД19 је изазов за све нас, на много различитих начина. Породице с децом се у тој ситуацији боре с много проблема. Неки родитељи морају да иду на посао, неки раде од куће, неки су изгубили посао па брину о томе како ће својој деци обезбедити основне егзистенцију. Међу онима који иду на посао има и оних који су непосредно изложени опасности (пре свега лекари, сестре и сви који раде у здравству). Свима њима заједничка је једна ствар – забринути су. За себе, децу, своје родитеље, за то шта их чека када све прође.
Зато смо замолили др Наду Кораћ, психолога, психотерапеута и професора психологије на Универзитетима у Београду, Новом Саду и Крагујевцу.
Постоји ли, у свим тим веома различитим ситуацијама, нешто што родитељи свакако треба да имају у виду како би себи и својој деци помогли да из свега овога изађу психички здрави?
Огромни су то изазови, заиста. Пре свега, сви се боримо с нечим са чим готово никаквог искуства немају чак ни стручњаци – све је то ново, буквално за цео свет. Притом смо преплављени гомилом разних тумачења, разних савета, није ни чудо што смо слуђени. У таквој ситуацији, породице с децом су додатно оптерећене: одрасли морају да се носе не само са сопственом анксиозношћу и страхом, него и са истим таквим емоцијама код своје деце. Та отежавајућа околност, међутим, може уједно бити и подршка родитељима да лакше угледају оно што иначе често превиђају: начин на који деца, нарочито ако су мала, виде ту исту ситуацију – да је сагледају очима своје деце.
Јер нам је у овим околностима нешто свима заједничко – то да се суочавамо с нечим што нам је потпуно непознато. Али нам је непознато на различите начине, и оптерећује нас на различите начине. Кад се суочимо са сопственом збуњеношћу и страхом пред неизвешношћу коју то непознато носи, лакше ће нам бити да угледамо и прихватимо осећања наше деце. Лакше ће нам бити да, уместо да грдимо, паметујемо, минимизирамо (“није то ништа, проћи ће”), или скрећемо пажњу на нешто друго, напросто кажемо детету (и ово важи за све узрасте): ВИДИМ ДА ТИ ЈЕ ТЕШКО. Тиме отварате простор детету да вам каже како и шта је ЊЕМУ тешко, уместо да у њега смештате своја сопствена осећања и страхове.
Родитељи се често плаше тешких емоција своје деце, не зато што их она не интересују, него зато што не знају шта би с њима: оно што би они волели јесте да такве емоције некако склоне, избришу, да њихова деца не пате. Наравно – зато што их воле. Али последица тога је дететов доживљај да су његове, назовимо их негативне, емоције некако погрешне, непожељне. Да ћу, ако испољим неку од тих емоција (страх, тугу, бес …) заправо угрозити своје родитеље. Да сам довољно добра само ако сам „позитивна“. Тиме родитељи, из најбољих намера, остављају дете без подршке за суочавање с тешким осећањима и излажење на крај с њима – а капацитет за такво суочавање је нешто што свакоме треба, целог живота. Овакве тешке ситуације су, заправо, добра прилика да се, као родитељи, одважимо да угледамо и прихватимо те тешке емоције, и код себе и код своје деце, не плашећи се да ћемо повредити једни друге.
Како то извести? Ево, рецимо, моја ћерка од 6 година је јутрос због ситнице планула, отишла у своју собу и плакала, плакала, да би на крају рекла да не може више да буде у кући и да жели да прође тај вирус. Како да им помогнемо да превазиђу такву ситуацију?
Не треба да је превазилазе, зато што то и није могуће. Треба им помоћи да се с њом суоче, да прихвате своја осећања и виде шта ће ће с њима. То родитељи не могу да ураде уместо њих, мада би највише волели да могу. Али оно што могу јесте да им помогну да то сама ураде. Први корак ка томе је оно горепоменуто ВИДИМ… Али то се сме рећи само онда кад смо стварно спремни да од детета чујемо још о томе, и да то издржимо. Оно што засигурно знам, и из терапеутског и из сасвим личног искуства, јесте да такав приступ “помера планине”. Дете, растерећено страха да ће повредити родитеља оним што осећа, са огромним олакшањем може да искаже та осећања. Истовремено, оно постаје свесно и тога да родитељ та осећања може да поднесе и прихвати – и њега самог заједно с њима. Тако се, обострано, боље и јасније виде. И онда могу боље да се узајамно подрже – кад и како коме од њих треба. Тако, ако сте спремни да детету смирено признате оно што иначе обоје добро знате – да немате моћ да ситуацију која га мучи промените за њега – бићете спремни да га загрлите кад испољи неко “непожељно” осећање (“побесни”, изненада се расплаче, потпуно се затвори у себе…), да можда и заплачете заједно с њим, чак да можда ово понављате свако вече (као неки мали ритуал, попут аплауза лекарима)… Хоћете ли тиме променити ситуацију која вас обоје мучи? Нећете, наравно, али ћете – обоје – променити свој однос према њој. То ће вам помоћи да кроз ту ситуацију лакше прођете и изађете из ње ближи једно другом.
Заиста мислите да је то могуће? Чак и са млађом децом?
Ево испричаћу вам нешто што ће вас уверити да је то не само могуће, него и да су за то способна и сасвим мала деца – под условом да су, већ на том свом малом узрасту, имала довољно подршке да отворено испољавају сва своја осећања.
Унука једне моје пријатељице, кад јој је било мало више од четири и по године (сад има пет), отишла је са васпитачицом и другарима из вртића на шестодневно зимовање. Први пут је била одвојена од куће – осим код родитеља, до тада је спавала само код баке. Прве вечери, кад се спремила за спавање, отишла да пронађе васпитачицу и рекла: „Мајо, мени је много тужно без маме и тате и ја сада морам мало да плачем, али ти ништа не брини, брзо ћу престати.“ Док је то причала, каже васпитачица, сузе су јој текле низ лице. Пар минута је седела у кревету, тихо плакала и брисала сузе, па легла и заспала. И тако сваке од пет вечери.
Ово дете је, у својој породици, очигледно било адекватно подржано да препозна, прихвати и изрази своје емоције. Самим тим, омогућено јој је и да угледа друге око себе, да јасно препозна њихову различитост, да узме у обзир како се они осећају – у овом случају њена васпитачица. Тако се активирао њен капацитет за емпатију, упркос томе што на овом малом узрасту дете, на интелектуалном плану, по правилу није у стању да сагледа тачку гледишта друге особе. Но, кад се тај капацитет активира кроз емоционални план, као што видимо, за емпатију нема никаквих препрека.
Како је овом малом детету успело да постигне нешто што је често тешко и одраслима: да се потпуно, непосредно и истовремено, повеже и са собом и са другом особом, у пуној мери уважавајући и своја и њена осећања? Ма колико ће можда звучати парадоксално, тако што је – несумњиво захваљујући подршци коју је за то имала у својој породици – поставила јасну ГРАНИЦУ између ЈА и ТИ. Та граница је нешто без чега нема никаквог стварног односа између две особе, јер, у психолошком смислу, и нема две особе – постоји само нејасна целина у којој нема ни ЈА ни ТИ, у којој су осећања смештена у нејасном простору и не зна се тачно која су чија… Граница је оно што трансформише то безобално МИ у јасно ЈА и ТИ, који онда могу да се сретну. Она је неопходна да бисмо угледали и прихватили и себе, и другог. Ако граница не постоји, нема ко коме да приђе.
А кад смо у стању да приђемо једни другима без страха да ћемо неког разочарати или повредити, широм су отворена врата за сусретање и у безбројним лепим и пријатним стварима. Јер ћемо и њих много боље видети, и лакше и лепше уживати у њима заједно.