Novonastala situacija s virusom KOVID19 je izazov za sve nas, na mnogo različitih načina. Porodice s decom se u toj situaciji bore s mnogo problema. Neki roditelji moraju da idu na posao, neki rade od kuće, neki su izgubili posao pa brinu o tome kako će svojoj deci obezbediti osnovne egzistenciju. Među onima koji idu na posao ima i onih koji su neposredno izloženi opasnosti (pre svega lekari, sestre i svi koji rade u zdravstvu). Svima njima zajednička je jedna stvar – zabrinuti su. Za sebe, decu, svoje roditelje, za to šta ih čeka kada sve prođe.
Zato smo zamolili dr Nadu Korać, psihologa, psihoterapeuta i profesora psihologije na Univerzitetima u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu.
Postoji li, u svim tim veoma različitim situacijama, nešto što roditelji svakako treba da imaju u vidu kako bi sebi i svojoj deci pomogli da iz svega ovoga izađu psihički zdravi?
Ogromni su to izazovi, zaista. Pre svega, svi se borimo s nečim sa čim gotovo nikakvog iskustva nemaju čak ni stručnjaci – sve je to novo, bukvalno za ceo svet. Pritom smo preplavljeni gomilom raznih tumačenja, raznih saveta, nije ni čudo što smo sluđeni. U takvoj situaciji, porodice s decom su dodatno opterećene: odrasli moraju da se nose ne samo sa sopstvenom anksioznošću i strahom, nego i sa istim takvim emocijama kod svoje dece. Ta otežavajuća okolnost, međutim, može ujedno biti i podrška roditeljima da lakše ugledaju ono što inače često previđaju: način na koji deca, naročito ako su mala, vide tu istu situaciju – da je sagledaju očima svoje dece.
Jer nam je u ovim okolnostima nešto svima zajedničko – to da se suočavamo s nečim što nam je potpuno nepoznato. Ali nam je nepoznato na različite načine, i opterećuje nas na različite načine. Kad se suočimo sa sopstvenom zbunjenošću i strahom pred neizvešnošću koju to nepoznato nosi, lakše će nam biti da ugledamo i prihvatimo osećanja naše dece. Lakše će nam biti da, umesto da grdimo, pametujemo, minimiziramo (“nije to ništa, proći će”), ili skrećemo pažnju na nešto drugo, naprosto kažemo detetu (i ovo važi za sve uzraste): VIDIM DA TI JE TEŠKO. Time otvarate prostor detetu da vam kaže kako i šta je NJEMU teško, umesto da u njega smeštate svoja sopstvena osećanja i strahove.
Roditelji se često plaše teških emocija svoje dece, ne zato što ih ona ne interesuju, nego zato što ne znaju šta bi s njima: ono što bi oni voleli jeste da takve emocije nekako sklone, izbrišu, da njihova deca ne pate. Naravno – zato što ih vole. Ali posledica toga je detetov doživljaj da su njegove, nazovimo ih negativne, emocije nekako pogrešne, nepoželjne. Da ću, ako ispoljim neku od tih emocija (strah, tugu, bes …) zapravo ugroziti svoje roditelje. Da sam dovoljno dobra samo ako sam „pozitivna“. Time roditelji, iz najboljih namera, ostavljaju dete bez podrške za suočavanje s teškim osećanjima i izlaženje na kraj s njima – a kapacitet za takvo suočavanje je nešto što svakome treba, celog života. Ovakve teške situacije su, zapravo, dobra prilika da se, kao roditelji, odvažimo da ugledamo i prihvatimo te teške emocije, i kod sebe i kod svoje dece, ne plašeći se da ćemo povrediti jedni druge.
Kako to izvesti? Evo, recimo, moja ćerka od 6 godina je jutros zbog sitnice planula, otišla u svoju sobu i plakala, plakala, da bi na kraju rekla da ne može više da bude u kući i da želi da prođe taj virus. Kako da im pomognemo da prevaziđu takvu situaciju?
Ne treba da je prevazilaze, zato što to i nije moguće. Treba im pomoći da se s njom suoče, da prihvate svoja osećanja i vide šta će će s njima. To roditelji ne mogu da urade umesto njih, mada bi najviše voleli da mogu. Ali ono što mogu jeste da im pomognu da to sama urade. Prvi korak ka tome je ono gorepomenuto VIDIM… Ali to se sme reći samo onda kad smo stvarno spremni da od deteta čujemo još o tome, i da to izdržimo. Ono što zasigurno znam, i iz terapeutskog i iz sasvim ličnog iskustva, jeste da takav pristup “pomera planine”. Dete, rasterećeno straha da će povrediti roditelja onim što oseća, sa ogromnim olakšanjem može da iskaže ta osećanja. Istovremeno, ono postaje svesno i toga da roditelj ta osećanja može da podnese i prihvati – i njega samog zajedno s njima. Tako se, obostrano, bolje i jasnije vide. I onda mogu bolje da se uzajamno podrže – kad i kako kome od njih treba. Tako, ako ste spremni da detetu smireno priznate ono što inače oboje dobro znate – da nemate moć da situaciju koja ga muči promenite za njega – bićete spremni da ga zagrlite kad ispolji neko “nepoželjno” osećanje (“pobesni”, iznenada se rasplače, potpuno se zatvori u sebe…), da možda i zaplačete zajedno s njim, čak da možda ovo ponavljate svako veče (kao neki mali ritual, poput aplauza lekarima)… Hoćete li time promeniti situaciju koja vas oboje muči? Nećete, naravno, ali ćete – oboje – promeniti svoj odnos prema njoj. To će vam pomoći da kroz tu situaciju lakše prođete i izađete iz nje bliži jedno drugom.
Zaista mislite da je to moguće? Čak i sa mlađom decom?
Evo ispričaću vam nešto što će vas uveriti da je to ne samo moguće, nego i da su za to sposobna i sasvim mala deca – pod uslovom da su, već na tom svom malom uzrastu, imala dovoljno podrške da otvoreno ispoljavaju sva svoja osećanja.
Unuka jedne moje prijateljice, kad joj je bilo malo više od četiri i po godine (sad ima pet), otišla je sa vaspitačicom i drugarima iz vrtića na šestodnevno zimovanje. Prvi put je bila odvojena od kuće – osim kod roditelja, do tada je spavala samo kod bake. Prve večeri, kad se spremila za spavanje, otišla da pronađe vaspitačicu i rekla: „Majo, meni je mnogo tužno bez mame i tate i ja sada moram malo da plačem, ali ti ništa ne brini, brzo ću prestati.“ Dok je to pričala, kaže vaspitačica, suze su joj tekle niz lice. Par minuta je sedela u krevetu, tiho plakala i brisala suze, pa legla i zaspala. I tako svake od pet večeri.
Ovo dete je, u svojoj porodici, očigledno bilo adekvatno podržano da prepozna, prihvati i izrazi svoje emocije. Samim tim, omogućeno joj je i da ugleda druge oko sebe, da jasno prepozna njihovu različitost, da uzme u obzir kako se oni osećaju – u ovom slučaju njena vaspitačica. Tako se aktivirao njen kapacitet za empatiju, uprkos tome što na ovom malom uzrastu dete, na intelektualnom planu, po pravilu nije u stanju da sagleda tačku gledišta druge osobe. No, kad se taj kapacitet aktivira kroz emocionalni plan, kao što vidimo, za empatiju nema nikakvih prepreka.
Kako je ovom malom detetu uspelo da postigne nešto što je često teško i odraslima: da se potpuno, neposredno i istovremeno, poveže i sa sobom i sa drugom osobom, u punoj meri uvažavajući i svoja i njena osećanja? Ma koliko će možda zvučati paradoksalno, tako što je – nesumnjivo zahvaljujući podršci koju je za to imala u svojoj porodici – postavila jasnu GRANICU između JA i TI. Ta granica je nešto bez čega nema nikakvog stvarnog odnosa između dve osobe, jer, u psihološkom smislu, i nema dve osobe – postoji samo nejasna celina u kojoj nema ni JA ni TI, u kojoj su osećanja smeštena u nejasnom prostoru i ne zna se tačno koja su čija… Granica je ono što transformiše to bezobalno MI u jasno JA i TI, koji onda mogu da se sretnu. Ona je neophodna da bismo ugledali i prihvatili i sebe, i drugog. Ako granica ne postoji, nema ko kome da priđe.
A kad smo u stanju da priđemo jedni drugima bez straha da ćemo nekog razočarati ili povrediti, širom su otvorena vrata za susretanje i u bezbrojnim lepim i prijatnim stvarima. Jer ćemo i njih mnogo bolje videti, i lakše i lepše uživati u njima zajedno.