Dolazak druge bebe menja mnogo toga u dinamici svake porodice. Neke mame čak kažu da im je druga beba više promenila način funkcionisanja i svakodnevicu, nego što je to bio slučaj sa prvom. Na početku, roditelji se bore sa mnogim izazovima, ali je većina tih izazova najčešće vezana uz prvo dete i njegovu reakciju na dolazak bebe. Osećaj krivice zbog toga što prvencu ne možemo da se posvetimo možda ni upola onoliko koliko smo mogli pre dolaska bebe, često je teško suzbiti.
Ali, stvarno je istina, sve to prođe tako brzo. I stvarno je istina, dan nam nekad traje kao godina, a godina prođe kao treptaj oka. A mnogo pre nego što prva godina prođe, počinju oni lepi zajednički trenuci koje deca dele. Prvi osmesi, maženja, zaštitnički stav starijeg deteta prema bebi. I ono što svi roditelji primete – nikom se beba toliko slatko od srca ne smeje i toliko ne raduje kao starijem bratu ili sestri.
A sve te zajedničke trenutke poželela je da zabeleži i Miljana Prijić, mama troje dece i psiholog. Tako je došla na ideju da napravi nešto potpuno drugačije – zajedničku radosnicu.
Sunce, beba i ja je nešto potpuno novo kod nas. Kako ste došli na ideju da napravite zajedničku radosnicu za bebu i starije dete?
Lično iskustvo je nepresušna inspiracija. S prvim detetom sam uvek nešto dopisivala sa strane u radosnici. Uvek bi mi nedostajalo mesta za neke trenutke koji su bili važni meni i našoj porodici, a nisam ih mogla smestiti nigde u radosnici koju sam tada imala. Nigde se nisu uklapali. Onda bih dodavala strane i ubacivale iste ili slične aplikacije koje bih skidala sa interneta. S drugim detetom započela sam sličan proces, ali sam ubrzo shvatila da u našoj svakodnevici ima toliko momenata nežnosti, zajedništva koji su se spontano javljali u odnosu između moje starije ćerke i bebe, a koje nisam imala gde da ubeležim.
Počela sam da fotografišem i pričam priče sa starijom devojčicom o tim momentima. To mi je značilo, jer nekada je bilo iscrpljujuće utonuti u sve izazove koje je donelo rođenje bebe. Tako sam osnaživala i sebe kao roditelja a i stariju ćerku u njenoj novoj ulozi sestre. Tada se rodila ideja.
Da li je jedna od uloga zajedničke radosnice da pojača bliskost između braće i sestara?
Pre bih rekla da je uloga ove radosnice da prikupi i zabeleži momente bliskosti, koji mogu postati povod za razgovor, a nikako da se insistira i kao jedino vredno prihvata uzajamna nežnost.
Nekada insistiramo na bliskosti i time ne damo odnosu između braće i sestara da se razvija svojim prirodnim tokom, sa svom svojom punoćom, životnošću. “Ne damo“ im da ispolje bogatstvo različitih emocija koje se prirodno javljaju u njihovim odnosima. Tu može biti i neprihvatanja, ljubomore, ljutnje, nekada besa. I to je u redu. Insistirajući na bliskosti, neprihvatanjem ovih emocija kao da ne dozvoljavamo da se one prožive, obrade, možda i transformišu u nešto drugo. Kao da sasecamo stablo u korenu očekujući da pošto po to procveta.
Deca su različita, emocije koje imaju su različite, način na koji ih doživljavaju i ispoljavaju takođe. U ovoj radosnici beleže se i te priče o različitosti. I o tome da baš tako i treba da bude. Beleže se i priče o zajedničkim porodičnim doživljajima. Na neki način ona nam može poslužiti kao inspiracija i putokaz za negovanje odnosa u porodici.
Kao mama troje dece, a ujedno i psiholog, koji biste savet dali roditeljima koji čekaju drugo dete, kako se pripremiti za dolazak bebe?
Dosta se pažnje u poslednje vreme poklanja ovoj temi. Gotovo da nema roditelja danas koji, u iščekivanju drugog deteta, ne traga za informacijama i savetima kako da svog prvenca pripreme za dolazak bebe. Kako da mu taj momenat učine manje stresnim.
Spomenar mog detinjstva je divno mesto za čuvanje uspomena u kom možete beležiti uspomene jednog deteta. Divno ilustrovana i bogato opremljena, omogućava vam da pratite svoje dete od rođenja do kraja osnovne škole i da sačuvate od zaborava mnoge drage trenutke. U određenom uzrastu i samo dete moći će da vam se pridruži u kreiranju ovog jedinstvenog spomenara, pa će tako ova knjiga jednog dana biti draga uspomena svima u porodici.
Naravno da je razgovor pre dolaska bebe, o promenama koje će se u kući desiti, od velike važnosti. Važno je i da pratite dete i njegovo interesovanje, pa ga, ako to želi, uključite u uređenje kutka za bebu, kupovinu nekih prvih stvari. Da bi prvo dete znalo šta će se dešavati kad beba stigne, korisno je imati i albume sa slikama koji se odnose na period posle prvog porođaja. Njih, kao i video snimke, možete pokazivati starijem bratu ili sestri i tako ga pripremiti na sve što će se dešavati kad beba stigne.
Odlazak na porođaj je poseban događaj za sve ukućane. Pun je neizvesnosti, pomešanih emocija, kod nekih majki može se javiti osećaj tuge, nekada krivice što prvo dete „ostavljaju“, posebno ako je to i prvo odvajanje na nekoliko dana. Primetila sam da se kontakt, dok je mama u porodilištu, održava telefonskim pozivima, slanjem fotografija. Nezaobilazan je danas popularan ritual da po izlasku iz porodilišta „beba donese poklon“ starijem bratu ili sestri, a to obično bude nešto što je dete jako želelo. Ovu su lepe i važne preporuke.
Moram napomenuti da istraživanja svedoče da se nakon rođenja bebe, kod starijeg deteta javlja osećaj nesigurnost u domenu vezanosti za majku, dete manje pokazuje naklonosti prema majci, smanjuje se količina vremena koje se provede u kvalitetnoj igri. Komunikacija sa starijim detetom ponekad se svede na disciplinovanje i kontrolu ponašanja. Važno je prepoznati i izaći u susret potrebama starijeg deteta, dakle uprkos zahtevnom tempu bilo bi dobro sačuvati kapacitet za kvalitetno zajedničko vreme, pokazivanje topline i ljubavi, kako bi se dete osećalo bezbedno da ispolji sva svoja osećanja i nedoumice. Kako bi, onda kada je ljuto, tužno, preplašeno, moglo to da pokaže i da posatvi razna pitanja, a da se ne plaši da će ga mama i tata zbog toga manje voleti.
Koje reakcije deteta od dve ili tri godine na dolazak bebe u dom se smatraju očekivanim a kada su one zabrinjavajuće?
Interesantno mi je da ste pomenuli uzrast deteta dve ili tri godine. To i jeste najčešći uzrast prvorođenog deteta kada u porodicu dolazi beba. Deluje da i društvo to očekuje i da se taj trenutak smatra povoljnim za proširenje porodice.
To kako će dete reagovati na dolazak bebe zavisi i od toga sa kojim se razvojnim izazovima suočava u tom trenutku. Na primer, deca starosti između 18 meseci i dve godine najčešće u tom periodu savladavaju strah od odvajanja. Može se javiti takozvano “lepljenje“ za majku. Potreba da bude stalno u prisustvu majke, da sedi u krilu, da spava sa majkom da se od nje ne odvaja.
Sa detetom koje je, na primer 2,5 do 3 godine starosti, mogu se javiti teškoće prilikom odvikavanja od pelena, česta umokravanja, neprihvatanje noše, zadržavanje stolice itd. Deca nekada pokazuju i regresiju u ponašanju, vraćajući se na prethodne oblike ponašanja koje su prevazišli (na primer insistiraju da im se vrati cucla iako su se od nje odvikli), tragajući na taj način za osećajem sigurnosti koji im je sada poljuljan.
Ponekad prvorođena deca mogu ispoljavati ekstremnu ljubomoru, izuzetno burno reagovanje takozvane temper tantrume, ili simptome akutnog stresa.
U porodicama koje roditelji poseduju psihološku stabilnost, i sami imaju razvijene sigurne obrasce vezanosti, gde su u pitanju bile željene i planirane trudnoće, a partnerski odnosi kvalitetni, ova ponašanje će vremenom jenjavati i prestati.
Važno je napomenuti da nam studije kazuju da iako se pojave ovakve i slične promene, u zavisnosti od individualnih karakteristika deteta, individualnih karakteristika roditelja, podrške koju roditelji imaju u svom okruženju ti oblici ponašanja mogu vremenom prestati.
U svakom slučaju, ukoliko intenzivne promene ponašanja deteta traju duži vremenski period, remete svakodnevno funkcionisanje deteta i porodice, značajno umanjuju kvalitet života, svakako je korisno obratiti se stručnjacima za podršku u prevazilaženju ovog izazova.
Postoji li „idealna“ razlika među decom?
Ne postoji. Zato što su reakcije dece na rođenje bebe različite, a njihov intenzitet i trajanje zavisi od mnogo faktora.
Ako napravite razliku između prvog i drugog deteta koja će biti slična razlici koju su pravili ljudi u vašem okruženju, onda ćete možda imati bolju podršku. Često viđamo i čujemo u parkovima ispred zgrada te grupe gde sve vrvi od razmene iskustava, zapitanosti i preporuka. Ipak to ne znači da će zbog toga vaše prvorođeno dete biti bolje adaptirano na dolazak bebe nego da ste napravili drugačiju razliku.
Ono što možemo reći je da mlađa deca razvojno imaju imaju manje veština, teže kontrolišu ispoljavanje emocija, teže im je da se izraze, što sve može uticati na adaptaciju na dolazak bebe. Starija deca, ako je razlika veća, trebalo bi da imaju razvijeniji govor, bolju samoregulaciju emocija, mogućnost da se stave u poziciju drugoga, samim tim i da saosećaju sa bebom. Hiper senzitivna deca koja burno reaguju na promene, teško prihvataju novine bez obzira na uzrast moguće je da će intenzivnije reagovati. Dakle, vidimo da su umeće i temperament deteta važan faktor.
Dakle, adaptacija deteta ne zavisi isključivo od pripreme za dolazak bebe. Ipak, jedna od važnih stvari u tom procesu privikavanja deteta na dolazak bebe je da mu bude „dozvoljeno“ da pokaže različite emocije koje se tiču dolaska bebe u porodicu u sigurnom, prihvatajućem okruženju. I one koje nam se čine “pogrešnim, lošim“.
Uloga odraslog je da u takvom sigurnom okruženju te emocije “obradi za dete“ tako što ih imenuje, smešta u opis konkretnih dešavanja, pomaže detetu da ih ispolji na siguran način.