Од тренутка кад је постао отац, психолог и новинар Миша Стојиљковић активно се бори да и тате у нашем друштву постану „видљиве“. Кроз пројекат „Простор за тате – тате на точковима“ са својим тимом путује по Србији и у разним деловима наше земље разговара с татама о њиховим потребама, односима с децом и партнеркама, усклађивању посла и родитељства, променама у породичним односима које је донео 21. век, васпитавању деце…
Миша за Зелену учионицу каже да је друштво у ком и тате одсуствују с посла ради неге детета, устају да нунају и пеглају пелене – идеал коме треба да тежимо.
Прва ствар коју, као психолога и тату желим да вас питам, јесте – шта значи посвећен отац? Како бисте га описали?
То је отац који је од почетка ту уз своју партнерку. Кад кажем од почетка – не мислим само на порођај, већ на тренутак кад будућа мајка сазна да је трудна, на заједничке одласке код гинеколога, евентуално у неку школицу за будуће родитеље. У ствари, могли бисмо да се вратимо још мало уназад 🙂 на почетак везе и на односе међу партнерима. По рођењу детета, посвећеност се огледа у свакодневном обављању свих активности везаних за подизање деце, али и за помоћ супрузи да преброди психофизички тешке тренутке после порођаја. Да скратим причу, посвећен отац је онај који је и физички и менталну уз своју партнерку и децу.
Прочитајте и: Мени муж не помаже око деца. А вама?
У данашње време, када нам посао одузима велики део дана, а од очева се свакако не очекује да изостају због деце, како пронаћи начин да будемо и одговорни према послу и посвећени породици, док дан има само 24 сата?
То је питање које мучи целу планету и на које нема једнозначног одговора. Ту свако мора да нађе своју формулу. Знам више мушкараца који су свесно смањивали свој обим посла како би имали више времена за породицу. Наравно, не могу сви то себи да приуште, али довољно је да одвојите пола сата дневно да урадите нешто лепо са својим дететом па ће то већ бити довољно. Не морају то да буду неки незаборавни тренуци, напротив, мислим да су важни и они свакодневни мали ритуали који значе и деци и нама – мењање пелена, купање, читање прича, помоћ око домаћих задатака, прање судова, било шта. Важно је само да будете „сада и овде“ и да искључите све остале активности, посебно електронске уређаје.
Која је улога оца у одгајању девојчице и колико се разликује од оне коју он има у одгајању дечака?
Пошто ја имам два сина, нисам компетентан да понудим неко решење 🙂 Али поредећи своја искуства са искуствима очева који имају и женску децу, рекао бих да разлике готово да и нема. Важно је да пружите љубав и топлину, али и да јасно дефинишете границе и успоставите позитивну дисциплину. То је важно и дечацима и девојчицама. Наравно да ће се дечаци више идентификовати са оцем, а девојчице с мајком – то је некако и биолошки одређено. Зато је важно да отац својим синовима, кроз сопствени пример и понашање у свакодневном животу, покаже како се треба односити према женама, како се решавају неке проблематичне ситуације, како да се ненасилно реше потенцијални конфликти итд.
Може ли се, и како, надоместити улога оца у одрастању?
Ух, то је баш тешко питање. Верујем да може кроз неку другу мушку фигуру која ће детету пружити оно што би му пружио отац. Знам много мушкараца који нису биолошки очеви својој деци, али се према њима односе као да јесу. Опет, има и ситуација, додуше ретких, у којима је за децу можда чак и боље да не буду уз очеве, ако су они претерано насилни или склони злоупотреби алкохола, дроге и слично.
Покренули сте пројекат „Простор за тате – тате на точковима“. Можете ли нам рећи нешто више о томе? Шта је циљ пројекта?
Пројекат не би постојао без велике подршке Популационог фонда Уједињених нације (УНФПА), а подједнако важну улогу има и удружење Миксер. Сви заједно осмислили смо ову кампању у оквиру које путујемо по Србији и у разним деловима наше земље разговарамо с татама о њиховим потребама, односима с децом и партнеркама, усклађивању посла и родитељства, променама у породичним односима које је донео 21. век, васпитавању деце… Централни део пројекта су радионице у којима разговарамо о свим овим темама. До сада смо били у Бачу и Београду, а крајем октобра идемо у Нови Пазар и Врмџу. У новембру ћемо бити и у Горњем Милановцу, а потом ћемо у Београду сумирати све активности кроз један догађај на којем ћемо приказати и мини-филм који снимамо у свим овим местима. До тада ћемо реализовати и неколико онлајн радионица с татама. Надамо се да ће следеће године пројекат бити настављен и проширен јер нам је идеја да у целој Србији направимо мрежу свих заинтересованих да се више баве овим темама.
Коначно, можете ли замислити друштво у ком су мајка и отац заиста равноправни родитељи? У ком је нормално да очеви узимају део одсуства ради неге бебе, одлазе на боловање кад је дете болесно и пеглају пелене исто колико и маме?
Има и данас мушкараца у Србији који све то раде, само што их је мало и не експонирају се толико јер то што раде доживљавају као нешто сасвим природно и нормално. Рекао бих да је то идеал којем треба тежити. Не знам да ли ће то икада бити могуће јер, на крају крајева, и природа је тако удесила да су мајке биолошки више предодређене за повезивање с децом. Последњих неколико деценија показало је да у целом свету мушкарци све више желе да проводе више времена с породицом и да им то постаје један од централних ослонаца у животу. Верујем да ће се наставити у том правцу.
Имају ли медији улогу у томе и какву?
Наравно да имају, и то велику. Поготово су ту важне друштвене мреже које имају можда и већи утицај од традиционалних медија. Та улога огледа се у томе да се кроз све што се објављује у медијима шаљу поруке да мушкарци могу да раде све исто као и жене, осим што не могу да се породе и да доје бебе. Важно је пренети искуства ангажованих очева да су они због тога задовољнији својим животом и да се психофизички осећају добро. Исто важи и за њихове партнерке, као и за децу – кад дете расте уз родитеље који имају складне и равноправне односе, онда и оно усвоји такве обрасце понашања.