Od trenutka kad je postao otac, psiholog i novinar Miša Stojiljković aktivno se bori da i tate u našem društvu postanu „vidljive“. Kroz projekat „Prostor za tate – tate na točkovima“ sa svojim timom putuje po Srbiji i u raznim delovima naše zemlje razgovara s tatama o njihovim potrebama, odnosima s decom i partnerkama, usklađivanju posla i roditeljstva, promenama u porodičnim odnosima koje je doneo 21. vek, vaspitavanju dece…
Miša za Zelenu učionicu kaže da je društvo u kom i tate odsustvuju s posla radi nege deteta, ustaju da nunaju i peglaju pelene – ideal kome treba da težimo.
Prva stvar koju, kao psihologa i tatu želim da vas pitam, jeste – šta znači posvećen otac? Kako biste ga opisali?
To je otac koji je od početka tu uz svoju partnerku. Kad kažem od početka – ne mislim samo na porođaj, već na trenutak kad buduća majka sazna da je trudna, na zajedničke odlaske kod ginekologa, eventualno u neku školicu za buduće roditelje. U stvari, mogli bismo da se vratimo još malo unazad 🙂 na početak veze i na odnose među partnerima. Po rođenju deteta, posvećenost se ogleda u svakodnevnom obavljanju svih aktivnosti vezanih za podizanje dece, ali i za pomoć supruzi da prebrodi psihofizički teške trenutke posle porođaja. Da skratim priču, posvećen otac je onaj koji je i fizički i mentalnu uz svoju partnerku i decu.
Pročitajte i: Meni muž ne pomaže oko deca. A vama?
U današnje vreme, kada nam posao oduzima veliki deo dana, a od očeva se svakako ne očekuje da izostaju zbog dece, kako pronaći način da budemo i odgovorni prema poslu i posvećeni porodici, dok dan ima samo 24 sata?
To je pitanje koje muči celu planetu i na koje nema jednoznačnog odgovora. Tu svako mora da nađe svoju formulu. Znam više muškaraca koji su svesno smanjivali svoj obim posla kako bi imali više vremena za porodicu. Naravno, ne mogu svi to sebi da priušte, ali dovoljno je da odvojite pola sata dnevno da uradite nešto lepo sa svojim detetom pa će to već biti dovoljno. Ne moraju to da budu neki nezaboravni trenuci, naprotiv, mislim da su važni i oni svakodnevni mali rituali koji znače i deci i nama – menjanje pelena, kupanje, čitanje priča, pomoć oko domaćih zadataka, pranje sudova, bilo šta. Važno je samo da budete „sada i ovde“ i da isključite sve ostale aktivnosti, posebno elektronske uređaje.
Koja je uloga oca u odgajanju devojčice i koliko se razlikuje od one koju on ima u odgajanju dečaka?
Pošto ja imam dva sina, nisam kompetentan da ponudim neko rešenje 🙂 Ali poredeći svoja iskustva sa iskustvima očeva koji imaju i žensku decu, rekao bih da razlike gotovo da i nema. Važno je da pružite ljubav i toplinu, ali i da jasno definišete granice i uspostavite pozitivnu disciplinu. To je važno i dečacima i devojčicama. Naravno da će se dečaci više identifikovati sa ocem, a devojčice s majkom – to je nekako i biološki određeno. Zato je važno da otac svojim sinovima, kroz sopstveni primer i ponašanje u svakodnevnom životu, pokaže kako se treba odnositi prema ženama, kako se rešavaju neke problematične situacije, kako da se nenasilno reše potencijalni konflikti itd.
Može li se, i kako, nadomestiti uloga oca u odrastanju?
Uh, to je baš teško pitanje. Verujem da može kroz neku drugu mušku figuru koja će detetu pružiti ono što bi mu pružio otac. Znam mnogo muškaraca koji nisu biološki očevi svojoj deci, ali se prema njima odnose kao da jesu. Opet, ima i situacija, doduše retkih, u kojima je za decu možda čak i bolje da ne budu uz očeve, ako su oni preterano nasilni ili skloni zloupotrebi alkohola, droge i slično.
Pokrenuli ste projekat „Prostor za tate – tate na točkovima“. Možete li nam reći nešto više o tome? Šta je cilj projekta?
Projekat ne bi postojao bez velike podrške Populacionog fonda Ujedinjenih nacije (UNFPA), a podjednako važnu ulogu ima i udruženje Mikser. Svi zajedno osmislili smo ovu kampanju u okviru koje putujemo po Srbiji i u raznim delovima naše zemlje razgovaramo s tatama o njihovim potrebama, odnosima s decom i partnerkama, usklađivanju posla i roditeljstva, promenama u porodičnim odnosima koje je doneo 21. vek, vaspitavanju dece… Centralni deo projekta su radionice u kojima razgovaramo o svim ovim temama. Do sada smo bili u Baču i Beogradu, a krajem oktobra idemo u Novi Pazar i Vrmdžu. U novembru ćemo biti i u Gornjem Milanovcu, a potom ćemo u Beogradu sumirati sve aktivnosti kroz jedan događaj na kojem ćemo prikazati i mini-film koji snimamo u svim ovim mestima. Do tada ćemo realizovati i nekoliko onlajn radionica s tatama. Nadamo se da će sledeće godine projekat biti nastavljen i proširen jer nam je ideja da u celoj Srbiji napravimo mrežu svih zainteresovanih da se više bave ovim temama.
Konačno, možete li zamisliti društvo u kom su majka i otac zaista ravnopravni roditelji? U kom je normalno da očevi uzimaju deo odsustva radi nege bebe, odlaze na bolovanje kad je dete bolesno i peglaju pelene isto koliko i mame?
Ima i danas muškaraca u Srbiji koji sve to rade, samo što ih je malo i ne eksponiraju se toliko jer to što rade doživljavaju kao nešto sasvim prirodno i normalno. Rekao bih da je to ideal kojem treba težiti. Ne znam da li će to ikada biti moguće jer, na kraju krajeva, i priroda je tako udesila da su majke biološki više predodređene za povezivanje s decom. Poslednjih nekoliko decenija pokazalo je da u celom svetu muškarci sve više žele da provode više vremena s porodicom i da im to postaje jedan od centralnih oslonaca u životu. Verujem da će se nastaviti u tom pravcu.
Imaju li mediji ulogu u tome i kakvu?
Naravno da imaju, i to veliku. Pogotovo su tu važne društvene mreže koje imaju možda i veći uticaj od tradicionalnih medija. Ta uloga ogleda se u tome da se kroz sve što se objavljuje u medijima šalju poruke da muškarci mogu da rade sve isto kao i žene, osim što ne mogu da se porode i da doje bebe. Važno je preneti iskustva angažovanih očeva da su oni zbog toga zadovoljniji svojim životom i da se psihofizički osećaju dobro. Isto važi i za njihove partnerke, kao i za decu – kad dete raste uz roditelje koji imaju skladne i ravnopravne odnose, onda i ono usvoji takve obrasce ponašanja.