„Ставите маску са кисеоником прво себи, па тек онда детету. Ако не помогнете прво себи, нећете бити у стању да помогнете свом детету.“ Ово упутство, дато у авиону током увођења путника у поступак који се предузима у екстремним ситуацијама, потребно је да опет сагледамо, само из мало другачије перспективе.
Након пандемије која је неизвесна на свој начин, околности у Европи постају у најмању руку неизвесне, стресне, а за многе и ретрауматизујуће. Постављају се питања: Како да се понашамо? На који начин да се стабилизујемо? Како да реагујемо пред децом? И многа друга…
У екстремним ситуацијама и околностима интензивног афекта од нас се очекује да прво збринемо себе, па тек онда дете. Само што се о томе премало говори. Чак смо можда и научили да је васпитање стављање детета увек и по сваку цену на прво место.
Често нам у тешким ситуацијама први импулс буде управо овакав: покушавамо одмах да чујемо дете, да га утешимо, да се нађемо ту да објаснимо и да будемо подршка. Тиме прескачемо врло важан корак, а то је да прво разумемо себе, односно да се побринемо пре свега за сопствено стање.
Ако вам у први мах ово делује као опис саможивог или себичног родитеља, то је потпуно разумљиво. Али ако нисте спремни да преиспитате да ли је стварно тако, нема потребе да даље читате овај текст.
Уместо да пођемо одмах у тумачење емоционалног стања детета, треба да будемо свесни ових неколико чињеница:
Дете осети
Чак и ако не причамо о свом емоционалном стању, дете ће врло добро да осети наше емоције. Дете може да осети атмосферу „у ваздуху“, може да претпоставља, па чак и самостално да тумачи оно што није изречено. Зато је неопходно да се загледамо у себе и приметимо како се осећамо након што смо чули вести или поразговарали са неким о актуелним догађајима. Које су то емоције? Где их осећамо у телу? Колико су интензивне?
Очекивања могу бити погрешна
Наше генерације су сведочиле ратовима, доживеле неизвесност и губитак сигурности, те на звук сирене бивамо алармирани, промичу нам разне преплављујуће слике, размишљамо о томе шта би могло да се деси, итд. То би били показатељи страха. Погрешно је очекивати по аутоматизму да се и наша деца тако осећају. То је наше. Не њихово.
Страх родитеља је врховно мерило
Колико год да су околности страшне, за дете је страх блиског одраслог врховно мерило озбиљности ситуације. Деца могу да се уплаше или да се осете угрожено ако је родитељ успаничен или у интензивном страху, чак и када не знају или не разумеју због чега је тај страх настао.
Свака одрасла особа би требало најпре да сагледа сопствени удео у конструкцији страха, а тек онда удео спољашњих фактора који утичу на дете. Односно, дете може да буде изложено разним спољним утицајима (вршњаци, други одрасли итд.) и да самостално бира спољне утицаје (медије, интернет садржаје итд.), али најзначајнији од свих је родитељ који игра улогу интерпретатора свих осталих утицаја.
Какве год да су околности, детету је потребно да од свог блиског одраслог добије стабилност и извесност. Ако је одрасли у страху и уздрман, дете то осећа чак и када се о томе не прича.
Одрасли је одговоран за контролисање сопственог афекта, што значи да би требало да буде у стању да га, пре свега, идентификује, а онда допусти да осећа, подели са неким уколико то жели и слично. Тек тада је та особа спремна да у целости чује и види дете, да разуме дететов доживљај непознате ситуације, да утеши, умири, увери у сигурност и стабилност. То је могуће учинити подсећањем (како себе, тако и детета) да је место на ком се тренутно налази безбедно и сигурно. Враћање у садашњи тренутак и у конкретно место у реалности може донети највише мира и безбедности, како за одрасле, тако и за децу.
Пише: Тамара Костић, психолог и саветник за учење, @ucenje_za_tebe