„Stavite masku sa kiseonikom prvo sebi, pa tek onda detetu. Ako ne pomognete prvo sebi, nećete biti u stanju da pomognete svom detetu.“ Ovo uputstvo, dato u avionu tokom uvođenja putnika u postupak koji se preduzima u ekstremnim situacijama, potrebno je da opet sagledamo, samo iz malo drugačije perspektive.
Nakon pandemije koja je neizvesna na svoj način, okolnosti u Evropi postaju u najmanju ruku neizvesne, stresne, a za mnoge i retraumatizujuće. Postavljaju se pitanja: Kako da se ponašamo? Na koji način da se stabilizujemo? Kako da reagujemo pred decom? I mnoga druga…
U ekstremnim situacijama i okolnostima intenzivnog afekta od nas se očekuje da prvo zbrinemo sebe, pa tek onda dete. Samo što se o tome premalo govori. Čak smo možda i naučili da je vaspitanje stavljanje deteta uvek i po svaku cenu na prvo mesto.
Često nam u teškim situacijama prvi impuls bude upravo ovakav: pokušavamo odmah da čujemo dete, da ga utešimo, da se nađemo tu da objasnimo i da budemo podrška. Time preskačemo vrlo važan korak, a to je da prvo razumemo sebe, odnosno da se pobrinemo pre svega za sopstveno stanje.
Ako vam u prvi mah ovo deluje kao opis samoživog ili sebičnog roditelja, to je potpuno razumljivo. Ali ako niste spremni da preispitate da li je stvarno tako, nema potrebe da dalje čitate ovaj tekst.
Umesto da pođemo odmah u tumačenje emocionalnog stanja deteta, treba da budemo svesni ovih nekoliko činjenica:
Dete oseti
Čak i ako ne pričamo o svom emocionalnom stanju, dete će vrlo dobro da oseti naše emocije. Dete može da oseti atmosferu „u vazduhu“, može da pretpostavlja, pa čak i samostalno da tumači ono što nije izrečeno. Zato je neophodno da se zagledamo u sebe i primetimo kako se osećamo nakon što smo čuli vesti ili porazgovarali sa nekim o aktuelnim događajima. Koje su to emocije? Gde ih osećamo u telu? Koliko su intenzivne?
Očekivanja mogu biti pogrešna
Naše generacije su svedočile ratovima, doživele neizvesnost i gubitak sigurnosti, te na zvuk sirene bivamo alarmirani, promiču nam razne preplavljujuće slike, razmišljamo o tome šta bi moglo da se desi, itd. To bi bili pokazatelji straha. Pogrešno je očekivati po automatizmu da se i naša deca tako osećaju. To je naše. Ne njihovo.
Strah roditelja je vrhovno merilo
Koliko god da su okolnosti strašne, za dete je strah bliskog odraslog vrhovno merilo ozbiljnosti situacije. Deca mogu da se uplaše ili da se osete ugroženo ako je roditelj uspaničen ili u intenzivnom strahu, čak i kada ne znaju ili ne razumeju zbog čega je taj strah nastao.
Svaka odrasla osoba bi trebalo najpre da sagleda sopstveni udeo u konstrukciji straha, a tek onda udeo spoljašnjih faktora koji utiču na dete. Odnosno, dete može da bude izloženo raznim spoljnim uticajima (vršnjaci, drugi odrasli itd.) i da samostalno bira spoljne uticaje (medije, internet sadržaje itd.), ali najznačajniji od svih je roditelj koji igra ulogu interpretatora svih ostalih uticaja.
Kakve god da su okolnosti, detetu je potrebno da od svog bliskog odraslog dobije stabilnost i izvesnost. Ako je odrasli u strahu i uzdrman, dete to oseća čak i kada se o tome ne priča.
Odrasli je odgovoran za kontrolisanje sopstvenog afekta, što znači da bi trebalo da bude u stanju da ga, pre svega, identifikuje, a onda dopusti da oseća, podeli sa nekim ukoliko to želi i slično. Tek tada je ta osoba spremna da u celosti čuje i vidi dete, da razume detetov doživljaj nepoznate situacije, da uteši, umiri, uveri u sigurnost i stabilnost. To je moguće učiniti podsećanjem (kako sebe, tako i deteta) da je mesto na kom se trenutno nalazi bezbedno i sigurno. Vraćanje u sadašnji trenutak i u konkretno mesto u realnosti može doneti najviše mira i bezbednosti, kako za odrasle, tako i za decu.
Piše: Tamara Kostić, psiholog i savetnik za učenje, @ucenje_za_tebe