Случај злостављања деце у вртићу у Оџацима од стране педагошког асистента само је један у низу догађаја који је потресао јавност у последњим данима. Али никако нешто што сме да прође без адекватних санкција и оштре и брзе реакције надлежних.
Наиме, чак близу 30 пријава је стигло против И.О. (26) због сумње да је децу у вртићу фотографисао нагу, говорећи им да о томе никоме не причају. Он је ухапшен, а управница ПУ „Полетарац“ поднела је неопозиву оставку.
Међутим, остаје и даље питање колико је све то трајало, а забринути родитељи широм Србије питају се како могу да примете да се нешто дешава њиховом детету у вртићу, посебно када су у питању овако страшне ситуације. Ова конкретно откривена је када је један од родитеља посумњао и у разговору с дететом открио шта се дешава.
„Већ на том узрасту од 3 – 4 године родитељ може да примети да се дете другачије понаша. Дете врло често одбија да иде у вртић, избегава да буде у присуству особе која ради нешто за шта дете осећа да није у реду. Без обзира на то што га тај одрасли можда убеђује да је то нешто лепо, да је израз љубави, да је то њихова тајна и слично. И дете врло често можда није у стању да вербално изрази шта му се десило, али осећа.“ – објашњава психолог Катарина Мајкић у јутарњем програму телевизије Нова.
Симптоми које деца тада могу испољити разликују се од детета до детета. Они се могу будити ноћу, бити раздражљиви, имати изливе љутње, проблеме са апетитом. Могу избегавати да иду на место где им се то дешава, да носе одређену гардеробу, нешто што их још више повезује с том радњом. Затим, могу да покажу и знаке регресије, као што је сисање прста.
„То је просто један одбрамбени механизам како би се дете заштитило.“ – објаснила је Мајкић.
Оно што је врло важно јесте да родитељ, када посумња и примети промене, покуша са дететом у разговору да открије шта му се дешава. А ако дође до неког сазнања у том тренутку никако не сме да покаже шок јер ће се дете још више затворити.
„Родитељ би по сазнању да се нешто дешава свакако требало да предузме одмах кораке, али никако да пред дететом покаже шок тиме што је дете рекло. Ми смо склони да кажемо ‘Па то није могуће!’ или да почнемо одмах да паничимо. А ако је у питању блиска особа којој верујемо, чак и да пред дететом покушамо да је одбранимо. Врло је важно каква ће бити реакција, а она треба да буде што је могуће умеренија пред дететом. Ипак, шта год да нам дете каже, не треба прећи преко тога јер је дете, ето, мало, већ све треба проверити.“ – рекла је Катарина Мајкић и додала да је, најчешће, особа која сексуално злоставља дете заправо нека особа која је за дете или његове родитеље неко од поверења.
„Дете може чак и да воли ту особу, па и нама онда буде непојмљиво те реагујемо с тим ‘Немогуће, па он је јако фин!’ То што нама делује да је неко јако фин, не значи да не треба да проверимо то што је дете рекло.“ – рекла је Мајкић.
Како објашњава, након оваквих ситуација врло је важно осигурати да дете не осећа кривицу због свега што се дешава.
„На првом месту деци треба објаснити да ни за шта нису крива. Дакле, дете никада није криво и није одговорно. Одмах затим детету треба рећи да је сада безбедан и сигуран и да се то више неће дешавати. То је за дете јако битно. Једнако као и да не минимизирамо. Не смемо детету које је преживело трауму рећи: ‘Ма није то ништа страшно. Проћи ће то тебе, све ћеш да заборавиш.’ Не. Треба му дозволити да доживи своја аутентична осећања. Рећи му да га чујете и разумете, да знате да је збуњено и да је то у реду. Рефлектовати, именовати како се дете осећа уместо да та осећања минимизирамо. Исто тако, јако је важно да увек будемо ту кад дете жели о томе да разговара, уместо да то потиснемо.“ – рекла је Мајкић и додала да се може десити да родитељ услед свог проживљеног стреса у тој ситуацији нема снагу да се носи с тим. Тада се обавезно треба обратити се стручњаку који ће му у томе помоћи.