Slučaj zlostavljanja dece u vrtiću u Odžacima od strane pedagoškog asistenta samo je jedan u nizu događaja koji je potresao javnost u poslednjim danima. Ali nikako nešto što sme da prođe bez adekvatnih sankcija i oštre i brze reakcije nadležnih.
Naime, čak blizu 30 prijava je stiglo protiv I.O. (26) zbog sumnje da je decu u vrtiću fotografisao nagu, govoreći im da o tome nikome ne pričaju. On je uhapšen, a upravnica PU „Poletarac“ podnela je neopozivu ostavku.
Međutim, ostaje i dalje pitanje koliko je sve to trajalo, a zabrinuti roditelji širom Srbije pitaju se kako mogu da primete da se nešto dešava njihovom detetu u vrtiću, posebno kada su u pitanju ovako strašne situacije. Ova konkretno otkrivena je kada je jedan od roditelja posumnjao i u razgovoru s detetom otkrio šta se dešava.
„Već na tom uzrastu od 3 – 4 godine roditelj može da primeti da se dete drugačije ponaša. Dete vrlo često odbija da ide u vrtić, izbegava da bude u prisustvu osobe koja radi nešto za šta dete oseća da nije u redu. Bez obzira na to što ga taj odrasli možda ubeđuje da je to nešto lepo, da je izraz ljubavi, da je to njihova tajna i slično. I dete vrlo često možda nije u stanju da verbalno izrazi šta mu se desilo, ali oseća.“ – objašnjava psiholog Katarina Majkić u jutarnjem programu televizije Nova.
Simptomi koje deca tada mogu ispoljiti razlikuju se od deteta do deteta. Oni se mogu buditi noću, biti razdražljivi, imati izlive ljutnje, probleme sa apetitom. Mogu izbegavati da idu na mesto gde im se to dešava, da nose određenu garderobu, nešto što ih još više povezuje s tom radnjom. Zatim, mogu da pokažu i znake regresije, kao što je sisanje prsta.
„To je prosto jedan odbrambeni mehanizam kako bi se dete zaštitilo.“ – objasnila je Majkić.
Ono što je vrlo važno jeste da roditelj, kada posumnja i primeti promene, pokuša sa detetom u razgovoru da otkrije šta mu se dešava. A ako dođe do nekog saznanja u tom trenutku nikako ne sme da pokaže šok jer će se dete još više zatvoriti.
„Roditelj bi po saznanju da se nešto dešava svakako trebalo da preduzme odmah korake, ali nikako da pred detetom pokaže šok time što je dete reklo. Mi smo skloni da kažemo ‘Pa to nije moguće!’ ili da počnemo odmah da paničimo. A ako je u pitanju bliska osoba kojoj verujemo, čak i da pred detetom pokušamo da je odbranimo. Vrlo je važno kakva će biti reakcija, a ona treba da bude što je moguće umerenija pred detetom. Ipak, šta god da nam dete kaže, ne treba preći preko toga jer je dete, eto, malo, već sve treba proveriti.“ – rekla je Katarina Majkić i dodala da je, najčešće, osoba koja seksualno zlostavlja dete zapravo neka osoba koja je za dete ili njegove roditelje neko od poverenja.
„Dete može čak i da voli tu osobu, pa i nama onda bude nepojmljivo te reagujemo s tim ‘Nemoguće, pa on je jako fin!’ To što nama deluje da je neko jako fin, ne znači da ne treba da proverimo to što je dete reklo.“ – rekla je Majkić.
Kako objašnjava, nakon ovakvih situacija vrlo je važno osigurati da dete ne oseća krivicu zbog svega što se dešava.
„Na prvom mestu deci treba objasniti da ni za šta nisu kriva. Dakle, dete nikada nije krivo i nije odgovorno. Odmah zatim detetu treba reći da je sada bezbedan i siguran i da se to više neće dešavati. To je za dete jako bitno. Jednako kao i da ne minimiziramo. Ne smemo detetu koje je preživelo traumu reći: ‘Ma nije to ništa strašno. Proći će to tebe, sve ćeš da zaboraviš.’ Ne. Treba mu dozvoliti da doživi svoja autentična osećanja. Reći mu da ga čujete i razumete, da znate da je zbunjeno i da je to u redu. Reflektovati, imenovati kako se dete oseća umesto da ta osećanja minimiziramo. Isto tako, jako je važno da uvek budemo tu kad dete želi o tome da razgovara, umesto da to potisnemo.“ – rekla je Majkić i dodala da se može desiti da roditelj usled svog proživljenog stresa u toj situaciji nema snagu da se nosi s tim. Tada se obavezno treba obratiti se stručnjaku koji će mu u tome pomoći.